Пише: Александар Ђурђев
Античка пословица која каже „кога богови желе да униште прво му одузму памет“ опомињала је генерацијама на разборитост и мудрост. Но данас, судећи према размерама економског уништења и пропасти, можемо да закључимо следеће: или су богови веома љути или данашња економија подразумева сиромаштво као обавезан стандард.
Творци наше пропасти, људи који су водили Србију од 2000. године, увели су неолиберализам на мала врата, а само декларативно се залагали за социјалну правду и економске слободе. Да ли су били неспособни, инструисани или и једно и друго, сада и није од великог значаја. Пре 13 година петооктобарцима је указано поверење, а онда смо под анестезијом изгубили све виталне гране привреде.
Искључиво на нама лежи одговорност због тога што смо тек десетак година касније схватили како су маркетинг и одсуство способности народа да схвати шта заправо „купује“ и „гласа“ били једини производи које је српски неолиберализам сакривен иза „транзиције и приватизације“ имао да понуди, а који се, нажалост, тако сјајно продавао. Стварност је, сасвим очекивано, веома брзо демантовала маркетинг. С почетка рата, 1991. године, Србија је произвела 4,1 милион тона пшенице, да би тачно 20 година касније, у сезони 2011, произвела једва 1,6 милиона тона, наравно уз свесрдну „помоћ и подршку“ ЕУ и Вашингтона. Уништење реалне производње значило је да је потребно пронаћи други извор из којег ће се финансирати обећани просперитет. Експерти су и овај пут имали спремно решење у виду задуживања, смањења трошкова за здравсто, школство и социјално осигурање, распродају природних ресурса и, наравно, још више задуживања.
„ЕКСПЕРТИ“ ЗА СЛОМ Наркоманска економија, у којој се кредити користе као аналгетик за тренутно умањење болова, мада на дуже стазе сигурно убијају пацијента, постала је државна религија, која нема алтернитиве и за коју ни једна жртва није превелика, уључујући и нашу личну. Када ММФ каже да је услов за нову траншу кредита смањење трошкова илити нивоа здравствене заштите, онда „експерти“ потврде да је то у најбољем интересу наше деце, јер боље и да деца мало кашљуцају него да нам се уруши здравстни систем. То што су експерти главни кривци посрнућа економског система апсолутно их не дисквалификује да нам нуде ремедијум за болести којој су они сами једини узрок. Да погледамо боље ко су ти експерти.
Демократска странка – формално социјалдемократска, а у суштини неолиберална – у својим владама посезала је за интервенционизмом у мери у којој је то одговарало њиховим тајкунима. То је значило да се помоћу уредби тржиште ишчаши тако да одговара монополистима. А онда се држава повлачи и препушта радника његовом послодавцу, чешће на немилост него на милост. Тако је, рецимо, „демократска“ влада устоличила Мирослава Мишковића, док су радници у Темпу били жртве либералног капитализма у његовом најцрњем облику.
Млађан Динкић, апологета “стручности”, такође је често комбиновао либерализам и интервенционизам, по правилу на штету сиромашних и средњих слојева. Његове приватизације су појеле здраве делове привреде. Смењивања његових све погубнијих економских програма била су једнака промени идеологије, од „експертске” Г17 до утилитаристичког УРС, који је преузео улогу некадашњег ЈУЛ.
ФИДЕЛИНКА И ПРАВДА Ту је и Чедомир Јовановић, још један „стручњак”, који тек на сваким другим изборима има економски програм. Мада, можда би и било боље да га нема. Либерални капитализам у свом позитивном делу подразумева фер правила за све учеснике утакмице, а председнику Либерално-демократске партије то не одговара. У том случају би морао да доказује порекло новца за куповину Фиделинке.
И тако у круг смењују се „стручњаци”, џелати петооктобарских снова о праведнијем друштву. Последњих 13 година научили смо бар нешто: у концепту неолибералне демократије дозвољене теме су искључиво: изглед и облик гласачких кутија, о осталим темама, којима грађани не треба да се замарају, одлучиће ММФ, приватне банке, власници велепродајних монопола и остаци остака сада већ приватизоване производње.
Крах српске економије је сад већ известан. То неће бити само крах економског система већ пре свега нестанак света који смо познавали и његова трансформација у реалност чисте и бруталне економске принуде у којој је голи телесни опстанак једини и највиши циљ
Античка пословица која каже „кога богови желе да униште прво му одузму памет“ опомињала је генерацијама на разборитост и мудрост. Но данас, судећи према размерама економског уништења и пропасти, можемо да закључимо следеће: или су богови веома љути или данашња економија подразумева сиромаштво као обавезан стандард.Творци наше пропасти, људи који су водили Србију од 2000. године, увели су неолиберализам на мала врата, а само декларативно се залагали за социјалну правду и економске слободе. Да ли су били неспособни, инструисани или и једно и друго, сада и није од великог значаја. Пре 13 година петооктобарцима је указано поверење, а онда смо под анестезијом изгубили све виталне гране привреде.
Искључиво на нама лежи одговорност због тога што смо тек десетак година касније схватили како су маркетинг и одсуство способности народа да схвати шта заправо „купује“ и „гласа“ били једини производи које је српски неолиберализам сакривен иза „транзиције и приватизације“ имао да понуди, а који се, нажалост, тако сјајно продавао. Стварност је, сасвим очекивано, веома брзо демантовала маркетинг. С почетка рата, 1991. године, Србија је произвела 4,1 милион тона пшенице, да би тачно 20 година касније, у сезони 2011, произвела једва 1,6 милиона тона, наравно уз свесрдну „помоћ и подршку“ ЕУ и Вашингтона. Уништење реалне производње значило је да је потребно пронаћи други извор из којег ће се финансирати обећани просперитет. Експерти су и овај пут имали спремно решење у виду задуживања, смањења трошкова за здравсто, школство и социјално осигурање, распродају природних ресурса и, наравно, још више задуживања.
„ЕКСПЕРТИ“ ЗА СЛОМ Наркоманска економија, у којој се кредити користе као аналгетик за тренутно умањење болова, мада на дуже стазе сигурно убијају пацијента, постала је државна религија, која нема алтернитиве и за коју ни једна жртва није превелика, уључујући и нашу личну. Када ММФ каже да је услов за нову траншу кредита смањење трошкова илити нивоа здравствене заштите, онда „експерти“ потврде да је то у најбољем интересу наше деце, јер боље и да деца мало кашљуцају него да нам се уруши здравстни систем. То што су експерти главни кривци посрнућа економског система апсолутно их не дисквалификује да нам нуде ремедијум за болести којој су они сами једини узрок. Да погледамо боље ко су ти експерти.
Демократска странка – формално социјалдемократска, а у суштини неолиберална – у својим владама посезала је за интервенционизмом у мери у којој је то одговарало њиховим тајкунима. То је значило да се помоћу уредби тржиште ишчаши тако да одговара монополистима. А онда се држава повлачи и препушта радника његовом послодавцу, чешће на немилост него на милост. Тако је, рецимо, „демократска“ влада устоличила Мирослава Мишковића, док су радници у Темпу били жртве либералног капитализма у његовом најцрњем облику.
Млађан Динкић, апологета “стручности”, такође је често комбиновао либерализам и интервенционизам, по правилу на штету сиромашних и средњих слојева. Његове приватизације су појеле здраве делове привреде. Смењивања његових све погубнијих економских програма била су једнака промени идеологије, од „експертске” Г17 до утилитаристичког УРС, који је преузео улогу некадашњег ЈУЛ.
ФИДЕЛИНКА И ПРАВДА Ту је и Чедомир Јовановић, још један „стручњак”, који тек на сваким другим изборима има економски програм. Мада, можда би и било боље да га нема. Либерални капитализам у свом позитивном делу подразумева фер правила за све учеснике утакмице, а председнику Либерално-демократске партије то не одговара. У том случају би морао да доказује порекло новца за куповину Фиделинке.
И тако у круг смењују се „стручњаци”, џелати петооктобарских снова о праведнијем друштву. Последњих 13 година научили смо бар нешто: у концепту неолибералне демократије дозвољене теме су искључиво: изглед и облик гласачких кутија, о осталим темама, којима грађани не треба да се замарају, одлучиће ММФ, приватне банке, власници велепродајних монопола и остаци остака сада већ приватизоване производње.
Крах српске економије је сад већ известан. То неће бити само крах економског система већ пре свега нестанак света који смо познавали и његова трансформација у реалност чисте и бруталне економске принуде у којој је голи телесни опстанак једини и највиши циљ
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου