Пошто је уништила Кипар, Немачка постаје највећи проблем Европе

(Фото: The Telegraph)

Из Брисела је већ најављено да би модел кипарске пљачке могао бити примењен и на друге земље еврозоне, пре свега на Италију.
Европска безобзирност равна насиљу према Кипру сведочи о дубини кризе Европске уније (ЕУ) и еврозоне, али и о стању савремене Европе, о њеној спремности да се не устручава и од директне пљачке приватне имовине. То што ради Брисел, предвођен, како се тврди, Немачком, једна је од најсуровијих и најнеморалнијих политичких одлука модерне европске историје. Још увек је, међутим, неизвесно како ће се кипарска драма даље развијати, али је већ сада јасно да је Кипар жртва евро-система и природе европске интеграције. ЕУ нема више никаквих принципа, само вољу најмоћнијих.
На Кипру живи 880.000 кипарских држављана и скоро 200.000 странаца. До уласка у ЕУ то је била веома просперитетна земља са друштвеним производом (БДП) од око 17,5 милијарди евра, који су доносиле пре свега финансијске услуге. Као земља са посебним флексибилним пореским системом, такозвани оф-шор статус, и ефикасним банкарским услугама Кипар је привлачио стране финансијере и инвеститоре, и то је била његова кључна индустрија. Депозити у кипарским банкама су достигли око 90 милијарди евра. Све је то доведено у питање 2004, када је Кипар постао члан ЕУ и дефинитивно уништено уласком у евро-систем 2008. године. Када је приман у ЕУ, било је разних неизвесности због нејасног статуса тог од 1974. године подељеног острва, али је под притиском Немачке Кипар ипак примљен у Унију. Сада је под притиском те исте Немачке а под окриљем ЕУ Кипар сломљен и уништен. Из данашњег угла намеће се сумња да је Кипар и примљен у ЕУ због трезора у његовим банкама и да Европљанима зато није сметала његова подељеност.
Иако још заиста није извесно шта ће даље бити кључне ствари су се већ десиле, и то је оно што је, шире гледано, чак и важније од судбине Кипра. ЕУ је, наиме, показала на шта је све спремна, на какво насиље и у ствари пљачку приватне имовине, што је још један непријатни доказ о стварном стању европске интеграције. Срушена су сва правила, све оно што је европско, а не ЕУ, историјско достигнуће. Срушена су два основна принципа савремене западне и европске историје – демократско одлучивање и право суверених земаља на одлуке о сопственој судбини и неприкосновеност приватног власништва, као још јединог преосталог стварног принципа западних друштава. Уводи се принцип силе, принцип права јачега над слабијим, и самопроглашеног права на пљачку. Кипарски парламент је, што је његово изворно право, одбацио пљачкашки план ЕУ, али су онда, по до сада непознатом праву, Брисел и Немачка одбацили одлуке демократски изабраних представника грађана Кипра. Онда је тај исти парламент донео нове одлуке о могућим решењима кризе, као што је фонд солидарности, али и то је „Европа“ одбацила. На крају је „Европа“ забранила да се о новом пакету пљачке изјашњава кипарски парламент. Кипранима је одузето право да одлучују о сопственој судбини.
Новац је нестао давно
И све то под изговором спасавања евро зоне и коначно ЕУ. Да ли је могуће да је мали Кипар претња опстанку евра и ЕУ, како ли је тек онда та грађевона трошна и окрњена ако је и мали Кипар може срушити? Кипар у друштвеном производу (БДП) Европске уније учествује са свега 0,2 одсто. Прошле године је укупан БДП ЕУ достигао 12 хиљада милијарди евра и сада је наједном Кипар проблем са недостајућих нешто мање од шест милијарди евра. У таквом амбијенту неизбежно се намеће и питање зашто је то било потребно и зашто се баш сада отвара проблем Кипра и где су те паре нестале. Сада је јасно да је новац са Кипра нестао још одавно, одмах по уласку те земље у еврозону, али зашто се до сада „Европа“ тиме није бавила.
Хроничари нуде разне одговоре, почев од сумње да је све то сада урађено да се опљачка руски новац, Руси на Кипру држе око 30 милијарди евра, трећину свих депозита, па до неких геостратешких померања и нових планова Запада на Блиском истоку. У жучним расправама у Бриселу минулих дана Руси су се користили као најкориснији „аргумент“ по систему не сме се дозволити да Руси харају Кипром и да није „штета“ ако се од тих олигарха узме новац. А Запад је и забринут због могућности да Русија кроз помоћ потпуно преузме контролу над једном чланицом ЕУ где су и две британске војне базе. Званична Русија је, међутим, још раније, 2011. године, једина помогла Кипру кредитом од 2,5 милијарде евра и сада је спремна да тај дуг репрограмира, али није желела да додатном помоћи пумпа новац у евро зону. Јер, све што би Русија дала Кипру не би завршило у тој земљи, него у Европској централној банци. Другим речима, Русија би помагала еврозони, а не Кипру. Тренутно Руси можда и јесу највећи финансијски губитници, али стварне жртве су грађани Кипра. Једна од кључних одлука Брисела и Немачке је да се Кипру одузме оф-шор статус, чиме та земља губи своју кључну привредну грану. Од туризма, једног рудника бакра и трговине се не може живети.
Кипру тако предстоји тешко време неизвесности и политичке нестабилности. Хиљаде људи ће остати без посла, нико неће бити у стању да добије било какав кредит, уштеђевине су смањене и велико је питање шта ће уопште од њих остати. Према плану Брисела, онима који имају у банкама преко 100.000 евра би требало једнократно одузети скоро 40 одсто, али и они са штедњом мањом од 100.000 евра ће платити цену иако званично неће бити дирани. Политичку нестабилност ће изазвати и вероватна оставка тек изабраног председника Кипра Никоса Анастасиадеса, и то не само због његовог пристанка на пљачку и диктат из Брисела него и због открића да је четири дана пре слома он обавестио своје богате пријатеље да на време склоне новац са Кипра. Тих дана је из кипарских банака, према информацијама италијанских медија, пребачено у друге земље око 4,5 милијарде евра.
Почетак краја
Сумња се такође да је ЕУ само чекала да тај председник буде изабран и да крене у пљачку. Уз то, иако је ЕУ забранила ново изјашњавање парламента, сасвим је, међутим, сигурно да ће до њега доћи. Наравно, не би требало сумњати какву ће нову одлуку донети па ће се доспети у ћорсокак и врло је вероватно да од пакета ЕУ неће на крају бити ништа. Готово је извесно да ће онда Кипар банкротирати и напустити еврозону. Спасавајући евро и ЕУ, у ствари себе, Брисел и Немачка су убили Кипар. То је будућност Кипра. Е, тада би могли да дођу неки други да помогну.
Али, како изгледа, цену неће платити само Руси и Кипрани. Из Брисела је већ најављено да би модел кипарске пљачке могао, чак је и вероватно, бити примењен и на друге земље еврозоне, пре свега на Италију. Прва последица такве политике је почетак краја банкарског система у ЕУ. Ко ће сада било коме у еврозони или у целој ЕУ веровати, ко ће ту да држи свој новац? Све је то поуздан доказ о великој паници у Европској унији, та интеграција нема снаге, нема знања да искорачи из кризе и фуднаменталних проблема њене изворне интеграционе природе. Одговор на претходно питање зашто баш сада би тако могао бити веома обичан – паника. Од реализације историјске идеје о европском заједништву ЕУ је постала највећи проблем Европе, у много чему осамостаљена бирократска лобистичка група која под изговором европског заједништва спроводи сурову диктатуру најмоћнијих земаља. За многе, ЕУ се претворила у пљачкашку организацију. И не само на Кипру. Из Пољске су, на пример, банке из ЕУ прошле године извукле 66 милијарди евра. Суровост према Кипру је само кап која је прелила чашу, најболнији симбол стања Европске уније. Утисак је да је ЕУ, као интеграција каква је до сада постојала, дефинитивно пропала. ЕУ је сада у стању као болестан стари човек, може да умре сад, сутра или за коју годину, али му живота нема. Крај се обично деси преко ноћи, наједном.
Од терминалне болести до смрти постоји време умирања, и у том времену ЕУ све су очи упрте у Немачку и као спасиоца и као главног кривца. Проблем је што ни Немачка није рупа без дна. И она има своја ограничења, њени стручњаци чак предвиђају надолазећу привредну стагнацију и, што је још важније, она очигледно није у стању да сама носи терет не само економске него и политичке кризе Европе. Требало би подсетити да Немачка, иако је шампион евра и од те валуте имала и највећу корист, није аутор евра. То је била француска идеја, Француска је поставила услов за уједињење Немачке да она једног дана прихвати заједничку валуту. Евро је у одсуству хладног рата требало да буде инструмент европске контроле Немачке. За извесно време се десило другачије али сада су и евро и криза закуцали на врата Немачке. Евро је и против саме Немачке па се намеће питање шта онда, шта ће се десити. Да ли ће Немачка поново бити највећи проблем Европе? То је кључно питање од чијег одговора сви страхују