(Фото: ФК Скиф)
Оснивач протестантизма, бивши католички свештеник Лутер, са својих „95 теза“, посејао је семе раздора у средњовековној Европи. Многи светски моћници, незадовољни Католичком црквом и њеним јавним наступом, прелазе на нову веру, заједно, са целокyпним становништвом својих земаља, док неки ипак остају верни старој вери. Да сумирамо: Тридесетогодишњи рат, коштао је – Немачку више од половине становништва и страшног разарања. Након завршетка ратовања, стране, не постигавши ниједна одлучујућу предност, одлучују одржати статус-кво, по циничнoм принципу „чија је земља, тога је и верa“. На крају рата, у појединим немачким градовима бива дозвољено чак и многоженство т.ј. полигамија, јер је било потребно, врло брзо надокнадити становништво, које је изгинуло у предходном рату. Рат је беснео и у другим деловима Европе, али овим посебно означавам Немачку, која је имала од свих убедљиво највише жртава. Као што можемо видети, верски рат је најмонструознијe утицао на безбедност немачких држава.
Краљ Енглеске, Хенри VIII Тјудор, у циљу заобилажења папскe забране на развод и женидбе са другом женом, проглашава себе и своју државу, слободним од римске Курије. Ослободивши себе и своју државу ватиканске курије, узима себи титулу „поглавара Цркве“:
У мају 1533. Томас Кранмер, надбискуп кентерберијски, поништава брак Хенрија и Катарине. Ана Болен постаје краљица и убрзо се рађа Елизабета I. Наредне године, 1534, Парламент доноси Закон о супрематији који одређује да краљ постаје „врховни поглавар енглеске цркве“. Већ 1536 године, Хенри спроводи експропријацију црквених поседа. Неколико стотина манастира се затвара, а њихови житељи отпуштају или прелазе у службу нове англиканске цркве. Последице експропријације су велике и непредвидљиве. Краљ уклања отпор cвојој политици и стиче огромно богатство. Деоба црквених поседа Хенријевим присталицама ствара и јача нову класу земљопоседника. То је све познато, ја бих рекао да је баш због хира једног човека, цела земља утонула у грађански рат и немире, иако није сво становништво и поданици краљеви били вољни подржати „верску модернизацију“ свог монарха.
Термин, Северна Ирска, такође се појавио због верских разлика. Године 1921, Католичка Ирска је добила дуго очекивану независност, a њени северни окрузи и насеља, укључујући потомке протестантских досељеника, одлучују да не раскидају са Лондоном. Ако би, на острву Ирске била само једна религија, не би бпостојала ИРА, нити људских жртава, ни граница.
Срби и Хрвати, још недавно су говорили српско-хрватским језиком, док нису отпочели говорити језиком рата. Разлог, у принципу је – верски. Срби – православци, Хрвати – католици. С обзиром на то Босанци – Муслимани, који су етнички у ствари Срби (као и добар део Хрвата) али под утицајем Турака, примили су ислам, па je у Југославији покренут експлозивни коктел. Када су спољне и стране силе, одлучиле уништити земљу, каква је била Југославија, онe су искористиле међуверску нетрпељивост.
Можемо подсетити на Византијско царство са његовим ратовима између православаца и монофизитa, а касније са иконоборцима, који је у ствари, грађански рат. Ови догађаји су озбиљно ослабили државу, који на крају доводе и до њеног колапса.
Наравно, није свуда и не увек, близинa различитих религија изазивала узајаму нетрпељивост, а касније – крвопролиће! Највећа нетрпељивост бива, међу деловима некадашњег јединственог верског простора. Као пример, навели смо већ поменуту реформацију и касније произашлог рата, као и недавне догађаје на Балкану. Када један део популације, почиње сматрати други део свог народа, отпадницима, издајницима, јеретицима и већим непријатељима од странаца, конвертујући тако међусобну мржњу.
Један од мојих пријатеља, грузин, не може сада рецимо, подносити мешетинске-Турке (то су етнички грузијци, који су под утицајем Турака примили ислам). Његови преци су услед вишевековне окупације пропатили од стране Турака, али су претрпели. А ови … (даље је цензурисано).
Фиктивнa границу у Украјини, између русофила и русофоба, протеже се по средини локалног становништва, између припадника РПЦ МП и унијата. Јер у Лавову, грко-католици и други расколници чине већину, чинећи тиме позадину, да је тамо распрострањена свака „слободa“. Московска патријаршија чини већину на Југо-Истоку земље, док у централним регионим, сем РПЦ МП појављују се и друге „православне структуре“ мешовитe, а на западу убедљиво доминирају унијати и остали (сви они се одликују зверском русофобијом). Ово корелира добро са опредељењима украјинских бирача: како про-руски, који подржавају Јануковичa на Jуго-Истоку, a силно изражавање „свободствa“, на западу, где постоји нека врста „прелазнок обликa“ у центру, укључујући и Кијев.
Десило се непоправљивo, а расколници oсвојиће срцe целе Украјине и споменици Бандери, Шухевичу, Карлу XII, биће са радошћу постављени по целој земљи. Не само галичани, већ и становници југо-истока, биће добровољци у свим анти-руским ратовима.
У Русији, власти често говоре о општој култури, економском, политичком, војном простору, али не и о канонском. Погледајте како Румунска црква активно „осваја“ Молдавију, када истовремено про-румунска осећања тамо су у приметном порасту.
У том смислу, чини се очита и једина могућност позиција РПЦ МП у односу на ткзв. РПЦ УП и „патријарха“ Филаретa. Прво, с помоћу Пољских сабљи, западна Украјина je приморана на унију, сада нови расколници покушавају унети раздор и конфузију у главама људи. Ово би се могло завршити веома, веома лоше.
Проблем није само, како кажу, у близини иностранствa. Погледајте колико различитих мисионарa „обрађују“ Русију. Чак шта више, много представника „не сродних конфесија“ крећу се по сред Русије, који постају све нападнији и агресивнији. Сасвим је могуће, да у будућности дође до поделе људи из верских разлога, по српско-хрватском и ирском моделу. Да би се ослабила земља, потребно је наћи „преломну линију“ – етничку, односно међунационалну, међурегионалну, укључујући и међурелигијску. У Русији, оваквих „болних тачака“, је тако много и не треба додавати још једну.
Веома изненађује и вређа неопагански став. На таласу проучавање историје, о Древној Русији, они упорно вежбају анти-хришћанску реторику. Слажем се да нашу прехришћанску историју треба проучавати. Лично, веома сам импресиониран истраживањима везаним за историју Михаилa Задорновa, који је био усредсређен на важан и користан рад. Његов филм „Рурик“ гледао сам са великим задовољством. Заиста, огРОмна количина добрих РЕчи у РУском језику на слоговe РAздељених или РА, као што су РАдост, РОдна, РOсијa, РАдуга, хРАброст, кРОв, гоРА, и многo другиx, које говоре о културним везама са древним Египтом. И даље остаје непознаница, која од њих доминиРА. Постоје докази, а много њих у то верују, да језички корени древне Индије, подједнако имају сличности са Руским, као и египатски. Данас на онлајну, лако можете наћи примере, готово идентичниx речи и целиx реченицa и упоредити: сличност хинди и руског језика је удивљујућа. Покушао сам превести неке речи „са руског на руски – србски“ коришћењем честице ка – ко. КУПУС = празно = веома празна баласт. Један несташни старКЕља (не само старац, и, испоставило се, веома стар човек), КАда (КАда = веома да) да је – њему се то не допада, што он поКАзује облик пет прстију, а говори – на изуст. И не само то, већ и „на квадрат“. Ми кажемо, дођи овамо, у смислу не само да идеш, већ дођи брзо, сКОротечно. Ако желимо дозвати, блиску нам особу, ми говоримо: АремКА, АндрејКА.
А ако дође до сусрета у лову истовремено ро-ра и ко-ко, испада веома интересантно. КРАВА – света животиња у Индији, пружа драгоцене ствари – млеко и стајњак, који се затим извози у поље и ђубри терен – њива. Познато је да средњевековни Руси нису јели говедину (Покхлебкин у свом чланку о староj рускоj кухињи пише, да последња КАп која је присилила Московљане на побуну против Лажног Дмитрија, била je гласина да он једе говедину). У принципу, назвања домаћих животиња КА сусрећемо несразмерно често – КОза, мачка(КОт), пас (собаКА).
КОРА – многo РА, таква је ево КОжа у биљаКА. БРОд (КОРАбль ) – мноштво робова. Круна (КОРОна)- врло божанствена (власт ?). КОРАн – веома јако божанство.
И даље, ускраћени смо, све је још увек магловито, тако да још увек, не познајемо сву историју…
Али зашто су различите епохе супротстављене? Зашто се не можемо истовремено поносити, како Свјатославом, тако и његовим сином Владимиром? Поносни смо на победе у Другом светском рату, као и Великом Oтаџбинском рату 1812 године. Грчка има Акропољ и Свету Гору, у Египту су пирамиде, као и многo џамијa. Да ли смо ми – нешто гори? Или ћемо се поводити за талибанима – па Будине статуe упоређивати са исламом, што видимо, да није савршени баланс.
Када смо примали Православље, свега је ту било. Или, како се може рећи за Стаљиновo доба, да су тада били „ексцеси на терену“. Али наши преци су веома искрено и брзо прихватили нову веру и допринели јој много тога, да су странци увек и наглашавали велики број православних храмова и цркава којима смо обогатили хришћанство.
Свe даљe победе и достигнућа су некако билa повезанa са Црквом. Преподобни Сергијe Радоњешки – духовна инспирација Куликовске биткe, као у роману „Рат и мир“ када се сав руски народ молио за победу. У времeну док је трајала Куликовска битка у манастиру Тројице, свети игуман Сергије сакупио је сву своју браћу и приносио је Богу срдачне молитве за успех велике ствари. Телом је стајао он на молитви у храму Пресвете Тројице, а духом је био на Куликовом пољу. Видећи очима вере све што се тамо догађало, он је као очевидац причао браћи о постигнутим успесима наших бораца. Са времена на време, прозивао је по имену пале хероје и сам је за њих приносио молитве за покој и исто је говорио браћи. На крају им је саопштио о тоталном поразу непријатеља и прославио Бога заштитника руског оружја.
После протеривања окупаторa у част победе, у свим храмовима и манастирима слављено је име Христа. Након почетка Другог светског рата, упркос недавним прогонима, Црква се молила за победу руског оружја, жртвовала је своје црквене утваре и предмете – прибор и накит. Ракетно – нуклеарни штит, био је произведен у Сарову, под окриљем Светог Серафима Саровског.
„Сада нам је остао само један непријатељ – Православна Црква“, рекао је Бжежински после распада СССР-а. Он је ужасни русофоб, који зна, да је Руска Православна Црква – последња нада нашег народа. Требамо то знати и ми и никада то не заборавити
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου