Дошао је Албанац и пожњео ми жито. Каже да земља није моја.
Ја сам поново преорао њиву и сејаћу, а ко ће жњети видећемо”, каже Славољуб
Савић из Батуса
Импровизована пијаца у Грачаници Фото Ж. Ракочевић
Грачаница – Шта се могло очекивати од тридесет хиљада Срба затворених,
више од деценију, у гето групу у залеђу Приштине? Какве су перспективе и
могућности њиховог развоја? Јесу ли имали икакву могућност да изграде
функционалан систем и неке елементе нормалног живота и развоја? Могу ли
преживети? Просечан човек дневно не живи са овим питањима, али се њихов терет
осећа у деловању, раду и, посебно, планирању будућности. Највећи део овог
становништва радио је у великим градским системима у Приштини, Обилићу, Косову
Пољу и Липљану. Од 1999. њима је, чак физички, онемогућен приступ свом пређашњем
делу живота.Република Србија им је, искључујући непроизводне делатности
(здравство, просвету и општинску администрацију) доделила минималну плату од
11.000 динара. Сви који су се бавили пољопривредом, појединци, задруге,
Пољопривредни комбинат „Ратар” изгубили су тржиште или је њихова земља постала
плен приватизације албанске тајкунско-ратне елите.
„Посејао сам преко два хектара пшенице прошле године. Дошао је Албанац и пожњео ми жито. Каже да земља није моја. Ја сам,сад опет, преорао њиву и сејаћу, а ко ће жњети видећемо”, каже Славољуб Савић из Батуса. Он није једини, исто се десило његовим рођацима и комшијама. Прво су им 1953. године комунисти одузели земљу да би им деведесетих била враћена.Сада им је поново отета косовском приватизацијом и „припада” овдашњој групи „Викторија” иза које је незванично врх косовске власти.
Унутар гета, или заједнице како гласи нови термин за Србе, ствар је запуштена и фатално подељена. Многи ће, суочени са ниским политичким интересима, нападати различите администрације (косовску и српску), умањивати њихов значај, оптуживати их за издају или корупцију, примање дуплих плата „из Србије” и привилегије...
И тако у недоглед. Мржња, подељеност и завист, постали су саставни део гето односа, а готово су сви заборавили да су сами последица, или живе последице, губитка нормалног живота, губитка града, посла, слободе. Заборавили су да живе последице катастрофалног пораза и да су њихове институције претворене у примаонице, најчешће незарађених плата, заборавили су да је и та плата у гету последица прогона. У овом случају Београд је направио две велике грешке: допустио је да систем пропадне, да се уруши због нерада и лоших кадрова, допустио је да постане предмет подсмеха међународне заједнице; друга грешка је садржана у чињеници, да Београд Србима није објаснио због чега их издржава, није им објаснио, као што му ни данас није јасно, како се морају одредити према албанском окружењу, које их је довело у овакав положај.
„Ви морате одлучивати сами, ви тамо живите”, поручивао је протеклих неколико година званични Београд, као да овдашњи Срби имају универзитет, академију наука, развијен парламентарни живот, као да иду на посао и да живе нормално. А ствари су сурове и огољене до бесмисла: најбаналније речено, већ тринаест година Општина Приштина, сада са седиштем у Грачаници, није успела да организује цистерну којом би се чистило неколико блатњавих гето улица.Питање је да ли је ико икада нешто тражио и да ли је имао идеју шта да тражи. Чекало се да идеје дођу од државе и да то „свезнајућа држава” реши.
Децентрализацијом и формирањем Општине Грачаница позиција Срба почиње да се заснива на филозофији тамног вилајета која гласи: ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се. То проклетство је јасно и видљиво на сваком кораку. Нове српске власти,под контролом Приштине, почеле су од њихових средстава да граде путеве и инфраструктуру. С једне стране то је одлично и позитивно, с друге стране је погубно јер су се тим истим осветљеним путевима дубоко у српске средине довезли Албанци и повећали цену земље и почели да је купују.На крају, за сваког појединца остаје основно питање: где води пут из гета?
Приштини као највећем тржишту био је потребан простор за трговину и проширење, а он се добрим делом налазио у поседу Срба. Смештени иза жице, са обесмишљеним животом, суочени са разорним дејством погрома од 17. марта 2004. неки су продали своју земљу, а неки су, у међувремену, потрошили тај новац и сада не знају како да потроше дан у енклави.
У Грачаницу је, пре седам дана, дошао министар одбрамбених снага Косова Агим Чеку да подстакне младе Србе да се прикључују његовој војсци. Дочекали су га Срби из нове општине и званично, на свом сајту, саопштили: „Министарство одбрамбених снага је добило пуну подршку од Општине Грачаница у подстицању српске омладине да се придруже безбедносним снагама”. Доказаном борцу против Срба у Хрватској и на Косову, сада су очајнички потребни Срби као официрски кадар. Одрешиће кесу неће жалити за њихово школовање и придобијање. Може ли се одбити његова понуда?
„Ми не можемо да се такмичимо у новцу с Албанцима, не можемо говорити људима где да раде, ми не можемо зауставити продају земље”, већ деценију, искључујући у једном кратком периоду Небојшу Човића, понављају делегацијама овдашњих Срба београдски функционери. Прво је Унмик, неком уредбом пробао да регулише да се земља не продаје „тамо где је заједница угрожена”, то се није поштовало. Онда је нова општина Грачаница обећала да пољопривредно земљиште неће претварати у грађевинско, сада се ни то не поштује: стотине албанских вила, пословних простора и хотела саграђено је, па ће ако се тако настави Срби и у овој општини бити мањина.
„Нама не дају да се развијамо и радимо”, каже Гордана Ђорић из Удружења пословних жена. Пословне просторе,које је имала у Приштини, ни до данас није успела да врати. Основа свега овога је да ништа не ради, да нема никакве производње, да не постоје услови за њу, или је можда најтачнија оцена да Албанци неће дозволитида овде има богатих Срба и да са њима равноправно раде. То мишљење је јасно и давно одређено,„богати Срби треба да живе у Србији”. Зато ниједан овдашњи пословни човек не може бити представник неке успешне и познате фирме из централне Србије.
Одговор сваке власти на потребе живота у Грачаници и селима око Приштине, уколико врло брзо не дође до неких промена, сасвим сигурно неће бити адекватан. У згради Основне школе „Краљ Милутин” , на којој стоји табла Република Србија данас се тиска огроман број младих људи. Нема довољно простора за њих, а нови средњошколски центар гради им Општина Грачаница. На њему неће бити државних симбола Србије, а деведесет одсто полазника те школе завршиће управо у централној Србији, јер овде неће имати посла или простора за минимум нормалног живота.
Живојин Ракочевић
„Посејао сам преко два хектара пшенице прошле године. Дошао је Албанац и пожњео ми жито. Каже да земља није моја. Ја сам,сад опет, преорао њиву и сејаћу, а ко ће жњети видећемо”, каже Славољуб Савић из Батуса. Он није једини, исто се десило његовим рођацима и комшијама. Прво су им 1953. године комунисти одузели земљу да би им деведесетих била враћена.Сада им је поново отета косовском приватизацијом и „припада” овдашњој групи „Викторија” иза које је незванично врх косовске власти.
Унутар гета, или заједнице како гласи нови термин за Србе, ствар је запуштена и фатално подељена. Многи ће, суочени са ниским политичким интересима, нападати различите администрације (косовску и српску), умањивати њихов значај, оптуживати их за издају или корупцију, примање дуплих плата „из Србије” и привилегије...
И тако у недоглед. Мржња, подељеност и завист, постали су саставни део гето односа, а готово су сви заборавили да су сами последица, или живе последице, губитка нормалног живота, губитка града, посла, слободе. Заборавили су да живе последице катастрофалног пораза и да су њихове институције претворене у примаонице, најчешће незарађених плата, заборавили су да је и та плата у гету последица прогона. У овом случају Београд је направио две велике грешке: допустио је да систем пропадне, да се уруши због нерада и лоших кадрова, допустио је да постане предмет подсмеха међународне заједнице; друга грешка је садржана у чињеници, да Београд Србима није објаснио због чега их издржава, није им објаснио, као што му ни данас није јасно, како се морају одредити према албанском окружењу, које их је довело у овакав положај.
„Ви морате одлучивати сами, ви тамо живите”, поручивао је протеклих неколико година званични Београд, као да овдашњи Срби имају универзитет, академију наука, развијен парламентарни живот, као да иду на посао и да живе нормално. А ствари су сурове и огољене до бесмисла: најбаналније речено, већ тринаест година Општина Приштина, сада са седиштем у Грачаници, није успела да организује цистерну којом би се чистило неколико блатњавих гето улица.Питање је да ли је ико икада нешто тражио и да ли је имао идеју шта да тражи. Чекало се да идеје дођу од државе и да то „свезнајућа држава” реши.
Децентрализацијом и формирањем Општине Грачаница позиција Срба почиње да се заснива на филозофији тамног вилајета која гласи: ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се. То проклетство је јасно и видљиво на сваком кораку. Нове српске власти,под контролом Приштине, почеле су од њихових средстава да граде путеве и инфраструктуру. С једне стране то је одлично и позитивно, с друге стране је погубно јер су се тим истим осветљеним путевима дубоко у српске средине довезли Албанци и повећали цену земље и почели да је купују.На крају, за сваког појединца остаје основно питање: где води пут из гета?
Приштини као највећем тржишту био је потребан простор за трговину и проширење, а он се добрим делом налазио у поседу Срба. Смештени иза жице, са обесмишљеним животом, суочени са разорним дејством погрома од 17. марта 2004. неки су продали своју земљу, а неки су, у међувремену, потрошили тај новац и сада не знају како да потроше дан у енклави.
У Грачаницу је, пре седам дана, дошао министар одбрамбених снага Косова Агим Чеку да подстакне младе Србе да се прикључују његовој војсци. Дочекали су га Срби из нове општине и званично, на свом сајту, саопштили: „Министарство одбрамбених снага је добило пуну подршку од Општине Грачаница у подстицању српске омладине да се придруже безбедносним снагама”. Доказаном борцу против Срба у Хрватској и на Косову, сада су очајнички потребни Срби као официрски кадар. Одрешиће кесу неће жалити за њихово школовање и придобијање. Може ли се одбити његова понуда?
„Ми не можемо да се такмичимо у новцу с Албанцима, не можемо говорити људима где да раде, ми не можемо зауставити продају земље”, већ деценију, искључујући у једном кратком периоду Небојшу Човића, понављају делегацијама овдашњих Срба београдски функционери. Прво је Унмик, неком уредбом пробао да регулише да се земља не продаје „тамо где је заједница угрожена”, то се није поштовало. Онда је нова општина Грачаница обећала да пољопривредно земљиште неће претварати у грађевинско, сада се ни то не поштује: стотине албанских вила, пословних простора и хотела саграђено је, па ће ако се тако настави Срби и у овој општини бити мањина.
„Нама не дају да се развијамо и радимо”, каже Гордана Ђорић из Удружења пословних жена. Пословне просторе,које је имала у Приштини, ни до данас није успела да врати. Основа свега овога је да ништа не ради, да нема никакве производње, да не постоје услови за њу, или је можда најтачнија оцена да Албанци неће дозволитида овде има богатих Срба и да са њима равноправно раде. То мишљење је јасно и давно одређено,„богати Срби треба да живе у Србији”. Зато ниједан овдашњи пословни човек не може бити представник неке успешне и познате фирме из централне Србије.
Одговор сваке власти на потребе живота у Грачаници и селима око Приштине, уколико врло брзо не дође до неких промена, сасвим сигурно неће бити адекватан. У згради Основне школе „Краљ Милутин” , на којој стоји табла Република Србија данас се тиска огроман број младих људи. Нема довољно простора за њих, а нови средњошколски центар гради им Општина Грачаница. На њему неће бити државних симбола Србије, а деведесет одсто полазника те школе завршиће управо у централној Србији, јер овде неће имати посла или простора за минимум нормалног живота.
Живојин Ракочевић
објављено: 17.03.2013
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου