Тренутно грађани отплаћују 1,3 милиона кредита, привреда
око 200.000, активно је преко милион кредитних картица, 6,5 милиона текућих
рачуна, 9.000 лизинг уговора
По чему је то дозвољени минус на текућем рачуну најскупљи за задуживање? Тај
прокажени минус ми је омогућио да, по цени од неколико стотина динара месечне
камате, задржим достојанство, да не зајмим када ми касни плата, да решим проблем
кад ми нешто у кући „цркне”. Следећег месеца ћу да се стиснем – готово
универзални је одговор једне суграђанке на питање да ли се задужује.
Колико Срби живе на кредит? Поприлично. Званични банкарски подаци показују да је тренутно активно безмало милион и по кредита! Од тог броја грађани отплаћују тачно 1,3 милиона кредита. Оних за куповину стана, кола, студентских, потрошачких, за енергетику ефикасност, летовање, отплату пређашњих збирних дугова, за нове фрижидере, телевизоре, такозваних ненаменских чију намену само они знају попут лечења, враћања коцкарских дугова најближих …
Додатно, активно је преко милион кредитних картица, 6,5 милиона текућих рачуна што је потенцијал за исто толико дозвољених минуса, 9.000 лизинг уговора.
Какви смо дужници? Они који су нам позајмили новац оличени у банкама рекли би банкарским речником „доцња физичких лица већ је достигла десет одсто што је лош показатељ”. Речју, грађани касне с отплатом чак 133.370 кредита, а рок за плаћање од 60 дана прекорачен је.
И ко највише касни? Управо они који су узели кеш кредите. Таквих је безмало 80.000 од око 800.000 таквих кредита. Најмање кашњење је у плаћању стамбених кредита, јер од 90.000 ових зајмова само њих 5.000 се не измирује редовно.
Да морамо да живимо народски речено на вересију показују и подаци из наше сурове економске стварности. Просечна зарада не добацује ни до 400 евра месечно, а чак 40 одсто породичних примања иде на храну. Статистика показује да само 87.000 грађана има плату већу од хиљаду евра месечно. Отуда су разумљиве и оцене да се 70 одсто свих позајмица користи за пуко преживљавање.
А ко боље познаје дужничко стање нације од оних којима је посао да дугове грађана и привреде, за повериоца наплати?
Уз познату оцену да су Срби добри дужници и да гледају да измире своје обавезе и да немају тај камен око врата, Горан Муфтић, директор „Солвентпоинта” фирме за наплату потраживања, без оклевања каже да наша нација дефинитивно живи на кредит.
– Криза је узела данак и доцња је све већа. Па погледајте само колико је велика понуда банака кредита за рефинансирање дугова. У случају физичких лица највише их „подсећамо” да су прекорачили лимите по дозвољеном минусу и кредитним картицама. Банке више не могу да нам продају потраживања према физичким лицима, али могу према правним што значајно мења наше пословање – каже Муфтић.
Према његовим речима, банке се све више интересују да им продају ненаплаћена потраживања према предузетницима. Ова категорија одговара својом имовином за своје пословање што значи да се дуг може наплатити из свега оног што дужник поседује, а не само оним што је дао као средство обезбеђења када је узимао кредит. Многи од њих то не знају па их управо та чињеница освести и наведе да са специјализованом фирмом за наплату дуга постигну споразум. Углавном то буде да плате само главницу дуга, али не и камату, и то на рате. Банка је потраживање продала с попустом, али је на добитку, јер је билансе очистила од лошег зајма и по том основу смањила обавезну резерву.
Званични банкарски подаци показују да су се наши грађани код банака узајмили чак 587 милијарди динара или 5,5 милијарди евра што намеће питање да ли смо презадужени. Мерено економским аршинима чини се да нисмо. Задуженост у Србији непрекидно расте и достигла је 800 евра по становнику. На нашу срећу, по овој личној задужености смо на дну европске лествице, као и оне у региону. Хрвати, на пример, имају просечну зараду већу 70-80 одсто, али су зато задужени 4.000 евра по становнику или пет пута више. У Словенији задуженост је 3.500 евра, у БиХ слична нашој, у Македонији 580 евра, а у Грчкој 8.000 евра по становнику.
Верољуб Дугалић, секретар Удружења банака оцењује да се код нас задуженост неће смањивати, већ да ће само расти.
– Искуство показује да је, што је виши ниво стандарда, задуженост већа. Ко има већи стандард зајам лакше отплаћује, лакше тај терет подноси. Цео свет живи на кредит. Није код нас проблем кредит и задуженост, већ ниска примања од 360 евра месечно. С таквим примањима и бескаматни зајам не може да се враћа – каже Дугалић.
Економиста Данијел Цветићанин са Универзитета Сингидунум каже да нико не сумња да кредитни систем доприноси општем благостању. Чак и они који целокупне приходе потроше у току истог месеца, ипак извесно време штеде новац на свом рачуну. Захваљујући банкама и кредитима, тај новац користе други грађани, пре свега они који могу да плате камату.
– У уљуђеним земљама, нарочито у оним у којима банке не осећају тако дивљу глад за профитом као код нас, те су камате ниже, па је и обим кредитирања већи.
Криза нас, баш као и народна пословица, учи да је „дуг зао друг”. Овај савет, међутим, не важи за оне који планирају своје дугове тако да могу да их врате на време. Ипак, наше тржиште кредита још је „младо”. То значи да су банке склоне да прецене своје ризика, па су зато средства обезбеђења, а и каматне стопе, застрашујуће неповољни за дужнике, иако статистике показују да грађани највећи део дугова враћају на време. С друге стране, многи грађани често прецењују своје могућности задуживања, или рачунају на традицију некадашњих „бесповратних” кредита, које једе инфлација. Све ово доприноси ниском нивоу развоја кредитног система код нас – каже Цветићанин.
-----------------------------------------------------------
Виц, а као да није
Разговарају Американац, Енглез, Немац и Србин колико ко зарађује и за шта током месеца потроши плату. Американац, рецимо, потроши 4.000 долара за храну, 2.000 за хипотеку, хиљаду за изласке, хиљаду за алиментацију жени, хиљаду за осигурање и појма нема где му се искрала последња хиљадарка.
Енглез каже да зарађује пет хиљада фунти све потроши, али никако не зна где му се денуло 500 фунти. Исто изјави и Немац.
Србин каже зарађујем 30.000, а трошим 60.000 динара. Појма немам одакле ми тих додатних 30.000 динара.
Колико Срби живе на кредит? Поприлично. Званични банкарски подаци показују да је тренутно активно безмало милион и по кредита! Од тог броја грађани отплаћују тачно 1,3 милиона кредита. Оних за куповину стана, кола, студентских, потрошачких, за енергетику ефикасност, летовање, отплату пређашњих збирних дугова, за нове фрижидере, телевизоре, такозваних ненаменских чију намену само они знају попут лечења, враћања коцкарских дугова најближих …
Додатно, активно је преко милион кредитних картица, 6,5 милиона текућих рачуна што је потенцијал за исто толико дозвољених минуса, 9.000 лизинг уговора.
Какви смо дужници? Они који су нам позајмили новац оличени у банкама рекли би банкарским речником „доцња физичких лица већ је достигла десет одсто што је лош показатељ”. Речју, грађани касне с отплатом чак 133.370 кредита, а рок за плаћање од 60 дана прекорачен је.
И ко највише касни? Управо они који су узели кеш кредите. Таквих је безмало 80.000 од око 800.000 таквих кредита. Најмање кашњење је у плаћању стамбених кредита, јер од 90.000 ових зајмова само њих 5.000 се не измирује редовно.
Да морамо да живимо народски речено на вересију показују и подаци из наше сурове економске стварности. Просечна зарада не добацује ни до 400 евра месечно, а чак 40 одсто породичних примања иде на храну. Статистика показује да само 87.000 грађана има плату већу од хиљаду евра месечно. Отуда су разумљиве и оцене да се 70 одсто свих позајмица користи за пуко преживљавање.
А ко боље познаје дужничко стање нације од оних којима је посао да дугове грађана и привреде, за повериоца наплати?
Уз познату оцену да су Срби добри дужници и да гледају да измире своје обавезе и да немају тај камен око врата, Горан Муфтић, директор „Солвентпоинта” фирме за наплату потраживања, без оклевања каже да наша нација дефинитивно живи на кредит.
– Криза је узела данак и доцња је све већа. Па погледајте само колико је велика понуда банака кредита за рефинансирање дугова. У случају физичких лица највише их „подсећамо” да су прекорачили лимите по дозвољеном минусу и кредитним картицама. Банке више не могу да нам продају потраживања према физичким лицима, али могу према правним што значајно мења наше пословање – каже Муфтић.
Према његовим речима, банке се све више интересују да им продају ненаплаћена потраживања према предузетницима. Ова категорија одговара својом имовином за своје пословање што значи да се дуг може наплатити из свега оног што дужник поседује, а не само оним што је дао као средство обезбеђења када је узимао кредит. Многи од њих то не знају па их управо та чињеница освести и наведе да са специјализованом фирмом за наплату дуга постигну споразум. Углавном то буде да плате само главницу дуга, али не и камату, и то на рате. Банка је потраживање продала с попустом, али је на добитку, јер је билансе очистила од лошег зајма и по том основу смањила обавезну резерву.
Званични банкарски подаци показују да су се наши грађани код банака узајмили чак 587 милијарди динара или 5,5 милијарди евра што намеће питање да ли смо презадужени. Мерено економским аршинима чини се да нисмо. Задуженост у Србији непрекидно расте и достигла је 800 евра по становнику. На нашу срећу, по овој личној задужености смо на дну европске лествице, као и оне у региону. Хрвати, на пример, имају просечну зараду већу 70-80 одсто, али су зато задужени 4.000 евра по становнику или пет пута више. У Словенији задуженост је 3.500 евра, у БиХ слична нашој, у Македонији 580 евра, а у Грчкој 8.000 евра по становнику.
Верољуб Дугалић, секретар Удружења банака оцењује да се код нас задуженост неће смањивати, већ да ће само расти.
– Искуство показује да је, што је виши ниво стандарда, задуженост већа. Ко има већи стандард зајам лакше отплаћује, лакше тај терет подноси. Цео свет живи на кредит. Није код нас проблем кредит и задуженост, већ ниска примања од 360 евра месечно. С таквим примањима и бескаматни зајам не може да се враћа – каже Дугалић.
Економиста Данијел Цветићанин са Универзитета Сингидунум каже да нико не сумња да кредитни систем доприноси општем благостању. Чак и они који целокупне приходе потроше у току истог месеца, ипак извесно време штеде новац на свом рачуну. Захваљујући банкама и кредитима, тај новац користе други грађани, пре свега они који могу да плате камату.
– У уљуђеним земљама, нарочито у оним у којима банке не осећају тако дивљу глад за профитом као код нас, те су камате ниже, па је и обим кредитирања већи.
Криза нас, баш као и народна пословица, учи да је „дуг зао друг”. Овај савет, међутим, не важи за оне који планирају своје дугове тако да могу да их врате на време. Ипак, наше тржиште кредита још је „младо”. То значи да су банке склоне да прецене своје ризика, па су зато средства обезбеђења, а и каматне стопе, застрашујуће неповољни за дужнике, иако статистике показују да грађани највећи део дугова враћају на време. С друге стране, многи грађани често прецењују своје могућности задуживања, или рачунају на традицију некадашњих „бесповратних” кредита, које једе инфлација. Све ово доприноси ниском нивоу развоја кредитног система код нас – каже Цветићанин.
-----------------------------------------------------------
Виц, а као да није
Разговарају Американац, Енглез, Немац и Србин колико ко зарађује и за шта током месеца потроши плату. Американац, рецимо, потроши 4.000 долара за храну, 2.000 за хипотеку, хиљаду за изласке, хиљаду за алиментацију жени, хиљаду за осигурање и појма нема где му се искрала последња хиљадарка.
Енглез каже да зарађује пет хиљада фунти све потроши, али никако не зна где му се денуло 500 фунти. Исто изјави и Немац.
Србин каже зарађујем 30.000, а трошим 60.000 динара. Појма немам одакле ми тих додатних 30.000 динара.
објављено: 03.03.2013
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου