Мештани Дубоког и Умке, али и других нестабилних терена широм престонице, ове године немају разлога да страхују да ће се њихови домови сурвати у Саву, али ће неумитно бити ближи крају пута – речном кориту
Пут према Обреновцу код Умке и Дубоког (Фото З. Анастасијевић)
„Продајем кућу на Умци. Није много прешла.” Тако се црнохуморношале житељи тог чукаричког насеља: већ деценијама сваког пролећа они страхују да ће остати без домова саграђених на површински највећем балканском клизишту. Ове сезоне немају разлога да се плаше да ће се њихове куће сурвати у Саву, али ће, као и сваког пролећа, ипак повећати пређену „километражу” на неумитном путу ка речном кориту.
Делови насеља попут Карабурме, Миријева, Калуђерице, Рипња, Барича, Малог Мокрог Луга, уверава Борислав Вукићевић, директор Геолошког института Србије, могли би да се сруше само уколико би са обилним и дуготрајним кишама „садејствовао” и земљотрес пет-шест степени Меркалијеве скале.
– Количина воде од отапања снега не може драстично да убрза клизишта. Поједине куће на деловима нестабилних подлога само ће се незнатно померити, што би могло да изазове пуцање зидова. Наравно, под условом да сада не почну обилне кише, као пре две године, када је лило од марта до средине јула. Ниво река у овим условима неће доћи до падина, поткопати их и покренути делове насеља на клизиштима – сматра Вукићевић.
Када опасност мине, ваљало би размишљати о трајној санацији градских клизишта. За Умку и Карабурму, као и свако клизиште дубље од десет метара, уз то и велике површине – лека нема. Не само што би превише коштало, већ би било и несврсисходно на дуже стазе јер се оваква клизишта не могу заувек учврстити, сматра Вукићевић.
Једини терени које се исплати санирати су они обухваћени неким великим пројектом, оцењује Петар Локин, професор Рударско-геолошког факултета у пензији.
– Када се зида велико стамбено насеље, као што је било Миријево, вреди да се умире падине. Тај крај је пример успешне и исплативе санaције. Понекад је немогуће избећи да сеинфраструктурни објекти граде на клизиштима. Последњи такав случај је мост код Бешке, чију је цену увећало управо умиривање тла – напомиње Локин.
За стабилизовање дубоких клизишта на десним обалама Саве и Дунава, каже овај геолог, најбоље решење је постављање дубоких шипова комбинованих са дренажом. Чак и тада понекад је јефтиније изместити цела насеља.
– Само на Умци и Дубоком за потребе изградње аутопута Београд – Јужни Јадран потребно је преусмерити ток Саве према левој обали, како струја на десној страни реке не би испирала земљиште и увлачила приобаље у корито. Потребно би било и да се наспе око милион и по кубних метара камена и велике количине песка. То би коштало око 50 милиона евра – каже Локин.
Најбоља стратегија зауздавања нестабилних терена је да се на њима ништа не гради, слажу се Вукићевић и Локин.
– Сељаци имају још бољи метод, засаде багремове чији разгранати корени армирају тло. Такве локације треба резервисати за шуму, паркове, спорт и рекреацију јер све куће подигнуте на клизиштима живе на вересију – упозорава Вукићевић.
----------------------------------------------
Струја и лед као привремена решења
Привремена решења попут методе умиривања терена струјом, тако што се у тло постављају електроде које мењају састав клизног земљишта, нису исплатива, сматра професор Локин.
– Ово је стари изум настао у Шведској још пре стотинак година. Највише је примењиван на специфичним клизиштима у нордијским земљама пре и после Другог светског рата, јер су те земље производиле огромне количине електричне енергије. Шведска је почетком педесетих правила двоструко више струје него што јој је потребно, што је олакшавало такво третирање клизних подручја – објашњава Локин.
Ни залеђивање, напомиње Вукићевић, није трајна метода за умиривање клизишта.
– Замрзавање је употребљиво само за привремену санацију, да би се нешто изградило. Немци су у норвешким фјордовима пре Другог светског рата, где су им биле базе за подморнице, „оплемењивали” тло амонијаком који је стварао лед – истиче директор Геолошког института Србије.
Делови насеља попут Карабурме, Миријева, Калуђерице, Рипња, Барича, Малог Мокрог Луга, уверава Борислав Вукићевић, директор Геолошког института Србије, могли би да се сруше само уколико би са обилним и дуготрајним кишама „садејствовао” и земљотрес пет-шест степени Меркалијеве скале.
– Количина воде од отапања снега не може драстично да убрза клизишта. Поједине куће на деловима нестабилних подлога само ће се незнатно померити, што би могло да изазове пуцање зидова. Наравно, под условом да сада не почну обилне кише, као пре две године, када је лило од марта до средине јула. Ниво река у овим условима неће доћи до падина, поткопати их и покренути делове насеља на клизиштима – сматра Вукићевић.
Када опасност мине, ваљало би размишљати о трајној санацији градских клизишта. За Умку и Карабурму, као и свако клизиште дубље од десет метара, уз то и велике површине – лека нема. Не само што би превише коштало, већ би било и несврсисходно на дуже стазе јер се оваква клизишта не могу заувек учврстити, сматра Вукићевић.
Једини терени које се исплати санирати су они обухваћени неким великим пројектом, оцењује Петар Локин, професор Рударско-геолошког факултета у пензији.
– Када се зида велико стамбено насеље, као што је било Миријево, вреди да се умире падине. Тај крај је пример успешне и исплативе санaције. Понекад је немогуће избећи да сеинфраструктурни објекти граде на клизиштима. Последњи такав случај је мост код Бешке, чију је цену увећало управо умиривање тла – напомиње Локин.
За стабилизовање дубоких клизишта на десним обалама Саве и Дунава, каже овај геолог, најбоље решење је постављање дубоких шипова комбинованих са дренажом. Чак и тада понекад је јефтиније изместити цела насеља.
– Само на Умци и Дубоком за потребе изградње аутопута Београд – Јужни Јадран потребно је преусмерити ток Саве према левој обали, како струја на десној страни реке не би испирала земљиште и увлачила приобаље у корито. Потребно би било и да се наспе око милион и по кубних метара камена и велике количине песка. То би коштало око 50 милиона евра – каже Локин.
Најбоља стратегија зауздавања нестабилних терена је да се на њима ништа не гради, слажу се Вукићевић и Локин.
– Сељаци имају још бољи метод, засаде багремове чији разгранати корени армирају тло. Такве локације треба резервисати за шуму, паркове, спорт и рекреацију јер све куће подигнуте на клизиштима живе на вересију – упозорава Вукићевић.
----------------------------------------------
Струја и лед као привремена решења
Привремена решења попут методе умиривања терена струјом, тако што се у тло постављају електроде које мењају састав клизног земљишта, нису исплатива, сматра професор Локин.
– Ово је стари изум настао у Шведској још пре стотинак година. Највише је примењиван на специфичним клизиштима у нордијским земљама пре и после Другог светског рата, јер су те земље производиле огромне количине електричне енергије. Шведска је почетком педесетих правила двоструко више струје него што јој је потребно, што је олакшавало такво третирање клизних подручја – објашњава Локин.
Ни залеђивање, напомиње Вукићевић, није трајна метода за умиривање клизишта.
– Замрзавање је употребљиво само за привремену санацију, да би се нешто изградило. Немци су у норвешким фјордовима пре Другог светског рата, где су им биле базе за подморнице, „оплемењивали” тло амонијаком који је стварао лед – истиче директор Геолошког института Србије.
објављено: 26.02.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου