Назад у СССР

Стварањем евроазијског савеза бивше совјетске републике поново би добиле заједничко тржиште и заједнички безбедносни простор

Давне 1968. „Битлси” су у композицији „Назад у СССР” певали: „Московске девојке инспиришу ме да певам и да вичем. Човече, какво задовољство“.

Данас, непосредно пред повратак Владимира Путина на место председника Русије 7. маја, порука ливерпулске четворке све више заокупља пажњу стручне јавности али има сасвим другу димензију – политичку, економску и безбедносну.

Путин је распад СССР-а својевремено назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века”. При том је свакако имао на уму чињеницу да су од једне заокружене политичке и привредне целине створени разједињени субјекти, углавном недовољно јаки да се сваки за себе ухвате укоштац са светским економским и безбедносним потресима.

На то је указала и зла судбина јељциновске Русије, најјаче од бивших чланица СССР-а.

Обнављање некадашње целине – без балтичких република и Грузије – чини се као добар начин да бивше совјетске републике поврате изгубљено самопоуздање и достојанство, да стабилизују своје нарушене економије, технолошки се уздигну и, што је најважније, обезбеде повољан положај на тржиштима бивших сестринских република. Како за производе, тако и зарад лакшег протока радне снаге.

Идеју о обнови некадашње државне заједнице, овај пут у облику „Евроазијског савеза” (ЕАС), први је 1994. изнео Нурсултан Назарбајев, председник Казахстана, девете по величини земље света.

Ипак, тек је доласком Путина на чело Руске Федерације 2000. наишао на правог саговорника.

Како наводе заступници ове идеје, „Евроазијски савез” требало би да буде нека врста хибрида између некадашњег СССР-а и данашње Европске уније.

Циљ је да се од оба савеза преузме оно што је најбоље и најфункционалније на политичком, економском, социјалном и војном плану. Русија, као највећа и најмоћнија, природно се у целој причи јавља као стожер.

Визионари „Евроазије” одбацују сваку идеолошку компоненту пројекта. Није реч о евентуалном повратку социјализму у било ком облику, већ о прагматичном гледању на глобалне околности у којима се данас развијају постсовјетске земље.

Ту се пре свега мисли на изузетно јачање утицаја Кине и Индије на азијској територији. Стављање ад акта пројекта „ресетовања” односа Русије и САД, који су са много амбиција покренули Дмитриј Медведев и Барак Обама, опомиње да много шта на глобалном нивоу указује на потребу стварања савезништава, посебно међу онима који се међусобно природно разумеју.

Русија је са Белорусијом, Јерменијом, Казахстаном, Киргизијом, Таџикистаном и Узбекистаном већ у чланству Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), или како га називају – источном НАТО-у.

У оквиру Евроазијског економског савеза (ЕЕС) делује мање-више исти састав, док Русија са Белорусијом и Казахстаном сарађује и у оквиру Јединственог економског простора (ЈЕП), практично царинске уније.

Гледано из угла Москве, стварање новог савеза свакако би додатно ојачало позицију Русије. Више би се окренула тржиштима на којима би њени производи били оптерећени мањим царинским дажбинама, где би технолошки били прихватљивији и где би могла да измести привредне субјекте за које код куће нема адекватног места.

Поменута сарадња требало би да се одвија у потпуности на узајамну корист а не, као у совјетска времена, према политичким одлукама Кремља.

Са стране Запада ствари стоје нешто другачије. Тамо су свесни да је Русија током протеклих година умногоме успела да неутралише утицај ЕУ у потенцијалној чланици Украјини, док је ратовањем у Грузији 2008. Американцима јасно ставила до знања да нема намеру да одустане од својих стратешких интереса на Кавказу.

САД, још заглављене у рату у Авганистану, принуђене су да користе услуге Русије, преко чије територије снабдевају своје јединице, посебно када дође време за коначан повратак кући, што би требало да се деси за две године.

Стварање ЕАС-а неће утицати на положај Американаца на азијским ратиштима, али ће и те како отежати њихово политичко деловање на овом континенту.

У Москви се воде логиком да је стварање новог савеза сасвим у складу са једнаком жељом ЕУ да уз себе што више веже поједине бивше социјалистичке републике. Критеријуми за чланство и претпостављени начин деловања ЕАС-а не би требало много да се разликују од европских.

Ипак, како наводе поједини аналитичари, на стварање ЕАС-а, који је већ добио назив „СССР лајт”, не би требало гледати без зазирања. Овакво удруживање представља реалну могућност да тренутно слабе централноазијске републике стану на своје ноге и престану да буду нестабилни простор, погодан за мешетарења свих врста, посебно безбедносних.

Како је у тексту у московском листу „Известија” написао Путин: „Постоји и могућност да ЕАС постане јак партнер ЕУ, способан да се у будућности договара са Бриселом о стварању заједничког економског простора – од Атлантског до Тихог океана”.

Наравно, све под условом да, преоријентацијом привреда држава чланица на постсовјетски простор, ЕАС не подигне нове баријере ка спољном свету. И да према Путиновим плановима заиста заживи већ 2015.

Слободан Самарџија
објављено: 04.05.2012