У туристички развијеном ужичком крају обновљена прошлост
најбољи мамац за госте: Шарганска осмица, Сирогојно, Дрвенград...
Злакуса, традиција грнчарије привлачи туристе (Фото: С.
Јовичић)
Ужице – Здање старо дрвено, а у њему огњиште на средини, бакрач у коме
се над огњем кува качамак, пожутеле фотографије, дуња на ормару. Уз ту главну
брвнару поређане зграде самоуких градитеља: вајати, салаш, качара, сушара и
друго што треба сеоском домаћинству.
Призори давне прошлости данас оживљени, уз модерне смештајне садржаје, у етно-туризму Сирогојна, Дрвенграда, Терзића авлије, златарског села Штиткова. Понос туристичке понуде регије Западна Србија, најпосећеније (уз београдску) у нас.
– Савремени гост држи до посебности подручја у коме борави. Ужички крај све више пажње поклања изворним вредностима, свуда их промовишемо, с тим што традиција не иде без савременог и комфорног смештаја. Захваљујући томе, највише страних гостију у унутрашњости Србије походи Мокру Гору са уском „ћирином“ пругом и Дрвенградом, на хиљаде их долази у Музеј „Старо село“ у Сирогојну, с далеких континената стижу у „Терзића авлију“ у Злакуси – истиче за „Политику“ Мирослав Рађен, директор ТО регије Западна Србија који је недавно за допринос развоју туризма награђен признањем „Капетан Миша Анастасијевић“.
Златиборско село Сирогојно симбол је етно-туризма, зачетак повратка традиционалним вредностима. Још 1979. године овде је почела градња јединственог музеја под отвореним небом.
Стручњаци су по златиборским забитима проналазили старе дрвене куће одолеле зубу времена, аутентична здања народног градитељства, допремали их, па овде сређивали, временом за туристе створивши комплетно старо сеоско домаћинство из 19. века.
На 4,5 хектара овог музеја сада има 46 разних објеката, од којих су 32 у саставу музејске поставке, а 16 их је нове намене. Запослени у „Старом селу“ редовно организују програме на традицији засноване, а посебну пажњу поклањају чувању старих заната, приказујући у радионицама вештине грнчарског, качарског, тесарског, ткачког и другог умећа.
Нарочит замах развоју туризма у регији дала је музејска железница „Шарганска осмица“. Ова 16,5 километара дуга уска пруга, која вијуга падинама Шаргана преко десетак мостова, вијадукта и кроз 22 тунела, најлепша је српска железничка траса.
Напорима и слогом Мокрогораца у сарадњи са Железницама Србије обнављана је на размеђу два миленијума. Последњих година обнова старе пруге настављена је ка Дрини, прешла и у другу државу, стигла у Вишеград.
Сада „ћира“ уским колосеком као некад редовно клопара, вукући времешне а уређене вагоне увек пуне знатижељника који из целог света долазе да виде ову атракцију.
Светску популарност достигао је и Дрвенград Емира Кустурице на брду Мећавник у Мокрој Гори. Прослављени редитељ подиже ово етно-насеље безмало деценију и направио је комплетан град-хотел, са свим потребним садржајима: од улица, цркве, кино сале, галерије и ресторана до конгресне сале, спортске дворане, базена.
Здања споља налик традиционалним, као да су их стари неимари правили, а собе опремљене и за најзахтевнијег госта, категорије од четири звездице. У близини Дрвенграда је модерно скијалиште звано Ивер.
Мамац за љубитеље етно-туризма је и уређено старо сеоско домаћинство „Терзића авлија“ у Злакуси, између Ужица и Пожеге. То је подручје древне грнчарије чије тајне и туристи упознају, рибњака пуних пастрмке, испод Потпећке пећине која има највиши улаз на Балкану.
А у етно-селу Штиткову у нововарошком крају као да још траје давна прошлост: овде је очувана архитектура с краја 19. века, све куће су од камена и дрвета са датумом изградње.
– За целовиту причу о уносној традицији неизоставна су и народна јела овог краја. Свуда се прочула ужичка пршута, златарски сир, златиборски качамак, домаћа ракија, комплет лепиња, мачкатска јагњетина и друго. На свим сајмовима промовишемо те наше особености, па и награде за гастро-промоције добијамо. С тим у вези, на пример, ТО Косјерић има програм „Путевима ракије“, Мачкат своју „Пршутијаду“, а Божетићи „Сиријаду“. И многи приходују од традиције и етно-туризма – сумира Мирослав Рађен.
Призори давне прошлости данас оживљени, уз модерне смештајне садржаје, у етно-туризму Сирогојна, Дрвенграда, Терзића авлије, златарског села Штиткова. Понос туристичке понуде регије Западна Србија, најпосећеније (уз београдску) у нас.
– Савремени гост држи до посебности подручја у коме борави. Ужички крај све више пажње поклања изворним вредностима, свуда их промовишемо, с тим што традиција не иде без савременог и комфорног смештаја. Захваљујући томе, највише страних гостију у унутрашњости Србије походи Мокру Гору са уском „ћирином“ пругом и Дрвенградом, на хиљаде их долази у Музеј „Старо село“ у Сирогојну, с далеких континената стижу у „Терзића авлију“ у Злакуси – истиче за „Политику“ Мирослав Рађен, директор ТО регије Западна Србија који је недавно за допринос развоју туризма награђен признањем „Капетан Миша Анастасијевић“.
Златиборско село Сирогојно симбол је етно-туризма, зачетак повратка традиционалним вредностима. Још 1979. године овде је почела градња јединственог музеја под отвореним небом.
Стручњаци су по златиборским забитима проналазили старе дрвене куће одолеле зубу времена, аутентична здања народног градитељства, допремали их, па овде сређивали, временом за туристе створивши комплетно старо сеоско домаћинство из 19. века.
На 4,5 хектара овог музеја сада има 46 разних објеката, од којих су 32 у саставу музејске поставке, а 16 их је нове намене. Запослени у „Старом селу“ редовно организују програме на традицији засноване, а посебну пажњу поклањају чувању старих заната, приказујући у радионицама вештине грнчарског, качарског, тесарског, ткачког и другог умећа.
Нарочит замах развоју туризма у регији дала је музејска железница „Шарганска осмица“. Ова 16,5 километара дуга уска пруга, која вијуга падинама Шаргана преко десетак мостова, вијадукта и кроз 22 тунела, најлепша је српска железничка траса.
Напорима и слогом Мокрогораца у сарадњи са Железницама Србије обнављана је на размеђу два миленијума. Последњих година обнова старе пруге настављена је ка Дрини, прешла и у другу државу, стигла у Вишеград.
Сада „ћира“ уским колосеком као некад редовно клопара, вукући времешне а уређене вагоне увек пуне знатижељника који из целог света долазе да виде ову атракцију.
Светску популарност достигао је и Дрвенград Емира Кустурице на брду Мећавник у Мокрој Гори. Прослављени редитељ подиже ово етно-насеље безмало деценију и направио је комплетан град-хотел, са свим потребним садржајима: од улица, цркве, кино сале, галерије и ресторана до конгресне сале, спортске дворане, базена.
Здања споља налик традиционалним, као да су их стари неимари правили, а собе опремљене и за најзахтевнијег госта, категорије од четири звездице. У близини Дрвенграда је модерно скијалиште звано Ивер.
Мамац за љубитеље етно-туризма је и уређено старо сеоско домаћинство „Терзића авлија“ у Злакуси, између Ужица и Пожеге. То је подручје древне грнчарије чије тајне и туристи упознају, рибњака пуних пастрмке, испод Потпећке пећине која има највиши улаз на Балкану.
А у етно-селу Штиткову у нововарошком крају као да још траје давна прошлост: овде је очувана архитектура с краја 19. века, све куће су од камена и дрвета са датумом изградње.
– За целовиту причу о уносној традицији неизоставна су и народна јела овог краја. Свуда се прочула ужичка пршута, златарски сир, златиборски качамак, домаћа ракија, комплет лепиња, мачкатска јагњетина и друго. На свим сајмовима промовишемо те наше особености, па и награде за гастро-промоције добијамо. С тим у вези, на пример, ТО Косјерић има програм „Путевима ракије“, Мачкат своју „Пршутијаду“, а Божетићи „Сиријаду“. И многи приходују од традиције и етно-туризма – сумира Мирослав Рађен.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου