У бившој Југославији рачунало се да се 250.000 тона пшенице
баци кроз хлеб
Храна се, сасвим извесно, баца и код нас као, уосталом, свуда у свету.
Међутим, подаци из истраживања једног британског института да чак половина
произведеног оде у смеће звучепрејако и отуда многи у њих сумњају.
Ни Србија није изолована од света па и за њу важи да храна заврши у смећу због строгих рокова продаје, велике понуде, лошег складиштења.Колико пута су у новинама осванули наслови да произвођачи чувеног футошког купуса, због ниске цене, нису имали интерес да га секу, већ су њиву једноставно с њим и заорали.
Колико се хране код нас баци мерено према укупној производњи? На ово питање нема прецизног одговора већ само посредног.
Милан Простран, саветник у одбору за аграр у Привредној комори Србије каже даподатке о бацању чак половине у свету произведене хране треба прихватити с резервом. Вредност пољопривредне производње у 2012. години у Србији је била, после пада од 17,5 одсто, око 3,6 милијарди евра, а годину дана пре тога око пет милијарди евра. Тврдње да би ми, при овако ниском стандарду, када храна однесе, половину породичног буџета, могли да на тај начин бацимо и једну или две милијарде евра једноставно се не могу прихватити.
– Цена хране је последњих година знатно повећана и зато сумњам у такве оцене. Богате земље воде рачуна да се храна не баца и то је део њихове културе. Колико је храна поскупела последњих година види се само по цени пшенице која је код нас у 2009. години коштала девет динара по килограму, а сада је 30 динара са ПДВ-ом. Храна је поскупела и зато што су у свету нарушени биланси хране због производње биогорива. Житарице се користе у производњибиоетанола, а уљарице за биодизел – каже наш саговорник.
Када се говори о бацању мисли се превасходно на хлеб и само је он увек био под лупом државе. У бившој великој држави рачунало се да се око 250.000 тона пшенице баци кроз стари хлеб. Тада је то било и лакше израчунати, јер су доминирале велике индустријске пекаре. Сада је све више приватних па се у поподневним сатима може видети како нуде производе и по упола нижој цени. Хлеб никада буквално не би требало да иде у смеће. Може се искористити за попару, презле, оде у храну за стоку, поједе га живина. Речју, хлеб се не баца – каже наш саговорник.
Раније је било познато да се део пшенице изгуби још на њиви, јер је растур код комбајна био и до пет одсто. Међутим, сада код савременијих машина растур је од нула до 0,5 одсто.
Пошто не постоји храна са бесконачним роком употребе јасно је да се, на пример, шећер и уље не бацају, али да се и код њих мора водити рачуна о датуму важности. Није непознато да се баце и велике количине кромпира који у пролеће исклија, а изгубио је технолошку вредност да би, на пример, могао да се преради у чипсарама.Такође, све што од воћа и поврћа буде тржишни вишак или има ниску цену остаје на дрвету или се узоре, јер је скупље брати, скупљати,калибрирати.
Свеже месо се донекле може спасити, јер када му се приближи рок важности иде у даљу технолошку прераду. Код нас је, иначе, пала потрошња меса са 65 на 45 килограма по становнику, односно са 600.000 тона годишње на око 450.000 тона.
Момир Јовановић, ранији дугогодишњи директор месне индустрије „Неопланта” каже да се у преради меса ништа не баца, а да је повраћај у фабрику био на нивоу промила.
– Роба се враћа ако је трговци неусловно држе, али то нису велике количине. „Неопланта” је имала 100 својих продавница, а месо које се врати ишло је на терет послодавца тако да су они водили рачуна да се прода и да набаве адекватне количине – каже Јовановић.
По његовим речима, рачуна се да говеђе месо остаје свеже седам, осам дана уколико се чува на температури од два степена Целзијусових, а свињско и пилеће пет до шест дана. После тог рока ако се не употреби даље се прерађује или замрзава. Месо, саламе, конзерве које се врате у фабрику уду у кафилерију где се прерађују у месно коштано брашно које се употребљава као сточна храна.
Јована Рабреновић
-----------------------------------------------------------
Министарство пољопривреде нема податке
Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде не поседује информацију о томе колико пољопривредно-прехрамбених производа буде стварно утрошено, а колико буде бачено – наводи се у одговору на наше питање.
– Министарство води билансе одређених пољопривредно-прехрамбених производа, који се могу наћи на званичној интернет презентацији Министарства. Они пружају организовану информацију о биљним и сточарским производима, производњи и потрошњи по економским годинама – саопштено је.
Основни аспект којим се Министарство руководи при изради материјалних биланса је потрошња, која се доводи у равнотежу са производњом. Пољопривредно-прехрамбени производи који проласком кроз одређени поступак обраде и прераде постану храна, а касније не буду искоришћени као такви, односно буду бачени, са аспекта биланса су „потрошени” и обухваћени су у делу потрошње.
Ни Србија није изолована од света па и за њу важи да храна заврши у смећу због строгих рокова продаје, велике понуде, лошег складиштења.Колико пута су у новинама осванули наслови да произвођачи чувеног футошког купуса, због ниске цене, нису имали интерес да га секу, већ су њиву једноставно с њим и заорали.
Колико се хране код нас баци мерено према укупној производњи? На ово питање нема прецизног одговора већ само посредног.
Милан Простран, саветник у одбору за аграр у Привредној комори Србије каже даподатке о бацању чак половине у свету произведене хране треба прихватити с резервом. Вредност пољопривредне производње у 2012. години у Србији је била, после пада од 17,5 одсто, око 3,6 милијарди евра, а годину дана пре тога око пет милијарди евра. Тврдње да би ми, при овако ниском стандарду, када храна однесе, половину породичног буџета, могли да на тај начин бацимо и једну или две милијарде евра једноставно се не могу прихватити.
– Цена хране је последњих година знатно повећана и зато сумњам у такве оцене. Богате земље воде рачуна да се храна не баца и то је део њихове културе. Колико је храна поскупела последњих година види се само по цени пшенице која је код нас у 2009. години коштала девет динара по килограму, а сада је 30 динара са ПДВ-ом. Храна је поскупела и зато што су у свету нарушени биланси хране због производње биогорива. Житарице се користе у производњибиоетанола, а уљарице за биодизел – каже наш саговорник.
Када се говори о бацању мисли се превасходно на хлеб и само је он увек био под лупом државе. У бившој великој држави рачунало се да се око 250.000 тона пшенице баци кроз стари хлеб. Тада је то било и лакше израчунати, јер су доминирале велике индустријске пекаре. Сада је све више приватних па се у поподневним сатима може видети како нуде производе и по упола нижој цени. Хлеб никада буквално не би требало да иде у смеће. Може се искористити за попару, презле, оде у храну за стоку, поједе га живина. Речју, хлеб се не баца – каже наш саговорник.
Раније је било познато да се део пшенице изгуби још на њиви, јер је растур код комбајна био и до пет одсто. Међутим, сада код савременијих машина растур је од нула до 0,5 одсто.
Пошто не постоји храна са бесконачним роком употребе јасно је да се, на пример, шећер и уље не бацају, али да се и код њих мора водити рачуна о датуму важности. Није непознато да се баце и велике количине кромпира који у пролеће исклија, а изгубио је технолошку вредност да би, на пример, могао да се преради у чипсарама.Такође, све што од воћа и поврћа буде тржишни вишак или има ниску цену остаје на дрвету или се узоре, јер је скупље брати, скупљати,калибрирати.
Свеже месо се донекле може спасити, јер када му се приближи рок важности иде у даљу технолошку прераду. Код нас је, иначе, пала потрошња меса са 65 на 45 килограма по становнику, односно са 600.000 тона годишње на око 450.000 тона.
Момир Јовановић, ранији дугогодишњи директор месне индустрије „Неопланта” каже да се у преради меса ништа не баца, а да је повраћај у фабрику био на нивоу промила.
– Роба се враћа ако је трговци неусловно држе, али то нису велике количине. „Неопланта” је имала 100 својих продавница, а месо које се врати ишло је на терет послодавца тако да су они водили рачуна да се прода и да набаве адекватне количине – каже Јовановић.
По његовим речима, рачуна се да говеђе месо остаје свеже седам, осам дана уколико се чува на температури од два степена Целзијусових, а свињско и пилеће пет до шест дана. После тог рока ако се не употреби даље се прерађује или замрзава. Месо, саламе, конзерве које се врате у фабрику уду у кафилерију где се прерађују у месно коштано брашно које се употребљава као сточна храна.
Јована Рабреновић
-----------------------------------------------------------
Министарство пољопривреде нема податке
Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде не поседује информацију о томе колико пољопривредно-прехрамбених производа буде стварно утрошено, а колико буде бачено – наводи се у одговору на наше питање.
– Министарство води билансе одређених пољопривредно-прехрамбених производа, који се могу наћи на званичној интернет презентацији Министарства. Они пружају организовану информацију о биљним и сточарским производима, производњи и потрошњи по економским годинама – саопштено је.
Основни аспект којим се Министарство руководи при изради материјалних биланса је потрошња, која се доводи у равнотежу са производњом. Пољопривредно-прехрамбени производи који проласком кроз одређени поступак обраде и прераде постану храна, а касније не буду искоришћени као такви, односно буду бачени, са аспекта биланса су „потрошени” и обухваћени су у делу потрошње.
објављено: 20.01.2013
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου