Када су улагања у филмску продукцију све мања, као и укупна
посета биоскопима, копродукције су једно од најбољих решења за професионалну
реализацију филмова, посебно у нашој земљи и региону
Српско-немачко-француско-словеначко-хрватска копродукција
„Кругови” премијеру ће имати 18. јануара на престижном америчком Санденс
фестивалу: сцена из филма, снимљена код Требиња
Док су политичари почетком деведесетих делили СФРЈ, редитељ Рајко Грлић je
2005. филмом „Караула” поново „ујединио” Југославију. Била је то прва
копродукција свих република некадашње државе, која је утабала пут филмским
ствараоцима Балкана и доказала да је сарадња нужна.
Данас, скоро деценију касније,када су улагања мања,као и број гледалаца, филмски аутори Србије једногласни су да су копродукције неопходне.
– Да би снимили пристојан играни филм, да би аутори имали нормалне услове за рад и да би били исплаћени, копродукције су неминовне. Новац добијен на конкурсу Филмског центра Србије (ФЦС), а не дискреционим правом министра, до сада је износио између 20 и 30 одсто буџета филма – каже за „Политику” Јелена Митровић, продуценткиња филмова „Клопка”, „Жена са сломљеним носем”, „Беса” и „Кругови”.
Да ради државни студио, попут „Авала филма”, који би уступио студије, технику и лабораторију, можда би то било довољно, сматра Митровић:
– Небригом и разбојничким уништавањем једне од највећих филмских база у Европи, данас немамо избор и са копродукцијама попуњавамо остатак од 70 до 80 одсто буџета.
Један од разлога због којих је ова врста удруживања неминовна је, према оцени продуценткиње филма „Непријатељ”, НиколинеВучетић-Зечевић, премало филмско тржиште наше земљегде је немогуће повратити уложена средства.То је, сматра она, једини модел за опстанак свих „малих” кинематографија.
Да би наши продуценти сарађивали са странимпартнерима, потребно је да обезбедесредства у Србији. Удео копродуцената варира и зависи од буџета.
– У „Клопци” и „Жени са сломљеним носем” трудила сам се да удео српске продукције буде 50 одсто. То не значи да смо тај удео добили од ФЦС-а, већ да смо уз њихова средства, и уз спонзорства, одрицањима од хонорара и личним улагањима достигли 50 одсто. У новом филму „Кругови”, већински партнери су немачки и француски копродуценти, а српско учешће је 20 одсто буџета – објашњава Митровић и додаје да, на пример, хрватски филмови, на тамошњем конкурсу, из фонда добијају до 600.000 евра, а обавеза ХРТ-а једа подржи филм са око 100.000 евра.
Филм „Непријатељ” је на конкурсу ФЦС-а,за дело које је коштало 1.100.000 евра,добио укупно 27 милиона динара, тада око 300.000 евра.
– Остатак до 47 одсто буџета обезбеђен је кроз спонзорства, ТВ права и учешће са хонораром. Осталих 53 одсто обезбеђено је у земљама копродуцената: у БиХ – Републици Српској (30 одсто), Мађарској (12), Хрватској (11) – каже Вучетић Зечевић.
У случају новог филма „Енклаве”,Горана Радовановића, чије снимање у српско-немачкој сарадњи почиње у априлу, ситуација је још тежа. Ова драма о болној теми савремене Србије: о људима који живе у условима физички ограниченог простора у Европи 21. века, добила је подршку од канала „Арте” (180.000 евра), регионалног фонда у Штутгарту (400.000) и европског фонда „Еуримажа” (180.000). Али...
– Најтрауматичнији је допринос српске стране,јер смо на конкурсу ФЦС-а добили 10.000.000 динара. Тешко је одржати копродукциони баланс и уметнички интегритет са тако скромним средствима. Недостаје још 250.000 евра да би се затворила финансијска конструкција филма – указује Радовановић,кога оваква ситуација ипакнеобесхрабрује.
Предности копродукција су вишестране:пре свих – услови рада и шанса за међународну промоцију и пласман филма. Сарадњакоја је настала на основу уметничкихпотреба,а не као потрага за новцем, донесиквалитет, истиче Вучетић Зечевић и наводи примереиз свог филма:
– „Непријатељ” је сниман на Козари,јер такву локацију, са постојећом инфрастуктуром, Србија нема;глумци су са тог говорног подручја,јер се и радња филма ту одвија. Хрватска нам је била потребна због пиротехничких и специјалних ефеката,јер имају најбољу фирму у том домену у региону.
Али продукције нису увек велика срећна породица, већ сурови пословни однос са проблемима или наметнутим кадровским решењима. Страни фондови инсистирају да поједини аутори екипе буду из земаља копродуцената, што захтева и наш ФЦС.
На пример, уфилмовима „Клопка” и „Кругови” композитор је Марио Шнајдер из Немачке, али продуценткиња Митровићева потврђује добру сарадњу. Слично ће бити и у „Енклавама”, што је како каже Радовановић, једини уступак.
Свака копродукција подразумева и толеранцију у интересу квалитета. Супротстављене идеје и ставови се подразумевају. На главном продуценту је да све то каналише, сматра Ненад Дукић, чија је копродукција земаља бивше СФРЈ и Ирске – „Неке друге приче”, имала проблема:
– Било је тренутака када је пројекат мога да оде до ђавола. Касније, када је филм добро прошао и био приказан на 33 фестивала, све се заборавило.
Ова сарадња често захтева снимања ван Србије итрошење средстава копродуцената у њиховим земљама. Топовећава ценуфилма,јер је, сматра Јелена Митровић,страни новац – скуп новац:
– Хонорари екипе, цене технике и снимање у Европи скупљи су него у Србији. Буџет филма који у Србији износи око 800.000 евра,са уласком страних копродуцената може да достигне и 1.500.000 евра.
Можда највећа предност коју копродукција пружа српском филму, под условом да је добар, јестемогућностдистрибуцијеу Европи. Новац од продаје права на филм дели се сразмерно учешћу у пројекту. А када се средства поделе, остаје таман толико да се уложи у развој новог пројекта.
-----------------------------------------------------------
Мањинско учешће у страним филмовима
Наши продуценти, као мањински копродуценти, учествују у реализацији филмова других земљаи конкуришу за те филмове на фонду ФЦС-а.
– У три од четири мањинске копродукције имали смо 10 одсто учешћа. У њима су главне улоге играли наши глумци, попут Небојше Глоговца у „Кењцу”. Сва средства добијеназа мањинске копродукције од ФЦС-а су потрошенау Србији – каже Јелена Митровић.
Није тајна да у пракси постоји неписано правило реципроцитета међу земљама,националним фондовима. Србија то правило свакомало крше, сматра Николина Вучетић-Зечевић,што из немаштине што немаром, и то се може озбиљно одразити на будућу копродукциону сарадњу.
Данас, скоро деценију касније,када су улагања мања,као и број гледалаца, филмски аутори Србије једногласни су да су копродукције неопходне.
– Да би снимили пристојан играни филм, да би аутори имали нормалне услове за рад и да би били исплаћени, копродукције су неминовне. Новац добијен на конкурсу Филмског центра Србије (ФЦС), а не дискреционим правом министра, до сада је износио између 20 и 30 одсто буџета филма – каже за „Политику” Јелена Митровић, продуценткиња филмова „Клопка”, „Жена са сломљеним носем”, „Беса” и „Кругови”.
Да ради државни студио, попут „Авала филма”, који би уступио студије, технику и лабораторију, можда би то било довољно, сматра Митровић:
– Небригом и разбојничким уништавањем једне од највећих филмских база у Европи, данас немамо избор и са копродукцијама попуњавамо остатак од 70 до 80 одсто буџета.
Један од разлога због којих је ова врста удруживања неминовна је, према оцени продуценткиње филма „Непријатељ”, НиколинеВучетић-Зечевић, премало филмско тржиште наше земљегде је немогуће повратити уложена средства.То је, сматра она, једини модел за опстанак свих „малих” кинематографија.
Да би наши продуценти сарађивали са странимпартнерима, потребно је да обезбедесредства у Србији. Удео копродуцената варира и зависи од буџета.
– У „Клопци” и „Жени са сломљеним носем” трудила сам се да удео српске продукције буде 50 одсто. То не значи да смо тај удео добили од ФЦС-а, већ да смо уз њихова средства, и уз спонзорства, одрицањима од хонорара и личним улагањима достигли 50 одсто. У новом филму „Кругови”, већински партнери су немачки и француски копродуценти, а српско учешће је 20 одсто буџета – објашњава Митровић и додаје да, на пример, хрватски филмови, на тамошњем конкурсу, из фонда добијају до 600.000 евра, а обавеза ХРТ-а једа подржи филм са око 100.000 евра.
Филм „Непријатељ” је на конкурсу ФЦС-а,за дело које је коштало 1.100.000 евра,добио укупно 27 милиона динара, тада око 300.000 евра.
– Остатак до 47 одсто буџета обезбеђен је кроз спонзорства, ТВ права и учешће са хонораром. Осталих 53 одсто обезбеђено је у земљама копродуцената: у БиХ – Републици Српској (30 одсто), Мађарској (12), Хрватској (11) – каже Вучетић Зечевић.
У случају новог филма „Енклаве”,Горана Радовановића, чије снимање у српско-немачкој сарадњи почиње у априлу, ситуација је још тежа. Ова драма о болној теми савремене Србије: о људима који живе у условима физички ограниченог простора у Европи 21. века, добила је подршку од канала „Арте” (180.000 евра), регионалног фонда у Штутгарту (400.000) и европског фонда „Еуримажа” (180.000). Али...
– Најтрауматичнији је допринос српске стране,јер смо на конкурсу ФЦС-а добили 10.000.000 динара. Тешко је одржати копродукциони баланс и уметнички интегритет са тако скромним средствима. Недостаје још 250.000 евра да би се затворила финансијска конструкција филма – указује Радовановић,кога оваква ситуација ипакнеобесхрабрује.
Предности копродукција су вишестране:пре свих – услови рада и шанса за међународну промоцију и пласман филма. Сарадњакоја је настала на основу уметничкихпотреба,а не као потрага за новцем, донесиквалитет, истиче Вучетић Зечевић и наводи примереиз свог филма:
– „Непријатељ” је сниман на Козари,јер такву локацију, са постојећом инфрастуктуром, Србија нема;глумци су са тог говорног подручја,јер се и радња филма ту одвија. Хрватска нам је била потребна због пиротехничких и специјалних ефеката,јер имају најбољу фирму у том домену у региону.
Али продукције нису увек велика срећна породица, већ сурови пословни однос са проблемима или наметнутим кадровским решењима. Страни фондови инсистирају да поједини аутори екипе буду из земаља копродуцената, што захтева и наш ФЦС.
На пример, уфилмовима „Клопка” и „Кругови” композитор је Марио Шнајдер из Немачке, али продуценткиња Митровићева потврђује добру сарадњу. Слично ће бити и у „Енклавама”, што је како каже Радовановић, једини уступак.
Свака копродукција подразумева и толеранцију у интересу квалитета. Супротстављене идеје и ставови се подразумевају. На главном продуценту је да све то каналише, сматра Ненад Дукић, чија је копродукција земаља бивше СФРЈ и Ирске – „Неке друге приче”, имала проблема:
– Било је тренутака када је пројекат мога да оде до ђавола. Касније, када је филм добро прошао и био приказан на 33 фестивала, све се заборавило.
Ова сарадња често захтева снимања ван Србије итрошење средстава копродуцената у њиховим земљама. Топовећава ценуфилма,јер је, сматра Јелена Митровић,страни новац – скуп новац:
– Хонорари екипе, цене технике и снимање у Европи скупљи су него у Србији. Буџет филма који у Србији износи око 800.000 евра,са уласком страних копродуцената може да достигне и 1.500.000 евра.
Можда највећа предност коју копродукција пружа српском филму, под условом да је добар, јестемогућностдистрибуцијеу Европи. Новац од продаје права на филм дели се сразмерно учешћу у пројекту. А када се средства поделе, остаје таман толико да се уложи у развој новог пројекта.
-----------------------------------------------------------
Мањинско учешће у страним филмовима
Наши продуценти, као мањински копродуценти, учествују у реализацији филмова других земљаи конкуришу за те филмове на фонду ФЦС-а.
– У три од четири мањинске копродукције имали смо 10 одсто учешћа. У њима су главне улоге играли наши глумци, попут Небојше Глоговца у „Кењцу”. Сва средства добијеназа мањинске копродукције од ФЦС-а су потрошенау Србији – каже Јелена Митровић.
Није тајна да у пракси постоји неписано правило реципроцитета међу земљама,националним фондовима. Србија то правило свакомало крше, сматра Николина Вучетић-Зечевић,што из немаштине што немаром, и то се може озбиљно одразити на будућу копродукциону сарадњу.
објављено: 13.01.2013
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου