ПИШЕ: Мирослав ТОХОЉ
Драг ми је Сократ, али ми је истина дража – формулисао је Платон начело којим би требало да се руководе и писци. Ипак, наводни Младићеви биографи радо су прећуткивали, или су је услед незнања кривотворили, веома тешку и ризичну ситуацију којом су поткрај рата кулминирале контроверзе у односима политичког и војног руководства „босанских Срба“.
На дан када је отпочела насилна „реинтеграција Крајине у уставни сустав Хрватске“, 4. августа 1995. сазвана је ванредна седница Владе Републике Српске. У Београду је истовремено заседао Савет за одбрану и почетак седнице на Палама одлаган је до вечери, јер су Караџић и Крајишник хитно отпутовали на Дрину, где су им двојица људи из најближег Милошевићевог окружења, веома наклоњени Книну и Палама, донели поверљиву вест да власт и војска у Србији неће прстом мрднути да се Крајина одбрани. С мраком је стигао Крајишник и чланове Владе обавестио да председник Караџић управо пише „неке значајне одлуке“.
Тим одлукама дотадашњи Главни штаб преименован је у Генералштаб, који ће до краја рата вршити функцију Штаба Врховне команде, а дотадашњи командант Главног штаба генерал Младић распоређује се на место специјалног саветника и координатора одбране двеју западних српских република.
Другим речима, била је то одлука којом је генерал Младић смењен.
„Убеђен сам да ће Младић обе одлуке бојкотовати“, казао је Крајишник. „Да сте само чули што је говорио на заседању Врховне команде у Дрвару. Биће, верујте, грдних проблема, ужасних проблема. А није у питању ни Младић, ни Караџић, ни ја, ни Влада, већ држава.“
Ускоро стиже и председник. „Својим поступцима Милошевић жели да нас увуче у варијанту наших непријатеља. Хоће да нас учине не државом, већ територијом коју држи група наоружаних људи, са којима треба преговарати док не положе оружје.“ Зато је, вели, донео поменуте одлуке.
Вечерамо ћутке, збуњени и немоћни, немо се погледујемо, погдеко покуша да се нашали, залогаји једва склизну низ грло. „Сигнализирала сам Радовану да прекине сједницу у Дрвару, јер сам осјећала да ће се откинути ријечи које више никад нико неће моћи да повуче“, прича госпођа Плавшић док пратимо Радованово ванредно иступање на телевизији. Делује као очајник. Телефоном се јављају гледаоци који тобоже „честитају Младићево унапређење“.
Два дана касније Караџићеве одлуке подржала је и Народна скупштина, али генерал Младић још се није оглашавао. Заседању је присуствовао генерал Здравко Толимир, и нема сумње да је војсковођа упознат са свим важним детаљима из посланичких дискусија. А друмовима су се ваљале непрегледне колоне прогнаника из Крајине. Налог да се евакуише крајишко становништво издат је у Београду, а у Крајини су га у дело спровели високи официри. Рубна насеља у Републици Српској изложена су хрватском топовском баражу, по некима је дејствовала и усташка авијација. Случајно или не, лондонски „Тајмс“ објавио је Туђманову мапу поделе Босне, нацртану на британском хотелском јеловнику.
Патријарх српски Павле и српски архијереји упутили су, у име Бога живога и Светог Саве миротворца, поруку Караџићу и Младићу да превазиђу неслагање и не отварају ране у народу. Тим поводом Караџић је сазвао неку врсту проширеног колегија. Вели како верује да ће Младићева „игра мачке и миша“ потрајати још неко време и у суштини би била безопасна, када се у све то не би мешао званични Београд. Милошевић ће, убеђен је, медијски жестоко кренути на продубљивање раскола, лично ће, настави ли тајне контакте са генералом Младићем, сугерисати хапшења, стрељања и друге глупости.
Две недеље касније Караџић је већ јавно говорио о скором „заједничком сликању“ са генералом Младићем, али је црни ђаво поново подапео свој црвени реп.
Драг ми је Сократ, али ми је истина дража – формулисао је Платон начело којим би требало да се руководе и писци. Ипак, наводни Младићеви биографи радо су прећуткивали, или су је услед незнања кривотворили, веома тешку и ризичну ситуацију којом су поткрај рата кулминирале контроверзе у односима политичког и војног руководства „босанских Срба“.
На дан када је отпочела насилна „реинтеграција Крајине у уставни сустав Хрватске“, 4. августа 1995. сазвана је ванредна седница Владе Републике Српске. У Београду је истовремено заседао Савет за одбрану и почетак седнице на Палама одлаган је до вечери, јер су Караџић и Крајишник хитно отпутовали на Дрину, где су им двојица људи из најближег Милошевићевог окружења, веома наклоњени Книну и Палама, донели поверљиву вест да власт и војска у Србији неће прстом мрднути да се Крајина одбрани. С мраком је стигао Крајишник и чланове Владе обавестио да председник Караџић управо пише „неке значајне одлуке“.
Тим одлукама дотадашњи Главни штаб преименован је у Генералштаб, који ће до краја рата вршити функцију Штаба Врховне команде, а дотадашњи командант Главног штаба генерал Младић распоређује се на место специјалног саветника и координатора одбране двеју западних српских република.
Другим речима, била је то одлука којом је генерал Младић смењен.
„Убеђен сам да ће Младић обе одлуке бојкотовати“, казао је Крајишник. „Да сте само чули што је говорио на заседању Врховне команде у Дрвару. Биће, верујте, грдних проблема, ужасних проблема. А није у питању ни Младић, ни Караџић, ни ја, ни Влада, већ држава.“
Ускоро стиже и председник. „Својим поступцима Милошевић жели да нас увуче у варијанту наших непријатеља. Хоће да нас учине не државом, већ територијом коју држи група наоружаних људи, са којима треба преговарати док не положе оружје.“ Зато је, вели, донео поменуте одлуке.
Вечерамо ћутке, збуњени и немоћни, немо се погледујемо, погдеко покуша да се нашали, залогаји једва склизну низ грло. „Сигнализирала сам Радовану да прекине сједницу у Дрвару, јер сам осјећала да ће се откинути ријечи које више никад нико неће моћи да повуче“, прича госпођа Плавшић док пратимо Радованово ванредно иступање на телевизији. Делује као очајник. Телефоном се јављају гледаоци који тобоже „честитају Младићево унапређење“.
Два дана касније Караџићеве одлуке подржала је и Народна скупштина, али генерал Младић још се није оглашавао. Заседању је присуствовао генерал Здравко Толимир, и нема сумње да је војсковођа упознат са свим важним детаљима из посланичких дискусија. А друмовима су се ваљале непрегледне колоне прогнаника из Крајине. Налог да се евакуише крајишко становништво издат је у Београду, а у Крајини су га у дело спровели високи официри. Рубна насеља у Републици Српској изложена су хрватском топовском баражу, по некима је дејствовала и усташка авијација. Случајно или не, лондонски „Тајмс“ објавио је Туђманову мапу поделе Босне, нацртану на британском хотелском јеловнику.
Патријарх српски Павле и српски архијереји упутили су, у име Бога живога и Светог Саве миротворца, поруку Караџићу и Младићу да превазиђу неслагање и не отварају ране у народу. Тим поводом Караџић је сазвао неку врсту проширеног колегија. Вели како верује да ће Младићева „игра мачке и миша“ потрајати још неко време и у суштини би била безопасна, када се у све то не би мешао званични Београд. Милошевић ће, убеђен је, медијски жестоко кренути на продубљивање раскола, лично ће, настави ли тајне контакте са генералом Младићем, сугерисати хапшења, стрељања и друге глупости.
Две недеље касније Караџић је већ јавно говорио о скором „заједничком сликању“ са генералом Младићем, али је црни ђаво поново подапео свој црвени реп.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου