Излишна одлука (26. део)

ПИШЕ: Мирослав ТОХОЉ
Драг ми је Со­крат, али ми је исти­на дра­жа – фор­му­ли­сао је Пла­тон на­че­ло ко­јим би тре­ба­ло да се ру­ко­во­де и пи­сци. Ипак, на­вод­ни Мла­ди­ће­ви би­о­гра­фи ра­до су пре­ћут­ки­ва­ли, или су је услед не­зна­ња кри­во­тво­ри­ли, ве­о­ма те­шку и ри­зич­ну си­ту­а­ци­ју ко­јом су пот­крај ра­та кул­ми­ни­ра­ле кон­тро­вер­зе у од­но­си­ма по­ли­тич­ког и вој­ног ру­ко­вод­ства „бо­сан­ских Ср­ба“.
На дан ка­да је от­по­че­ла на­сил­на „ре­ин­те­гра­ци­ја Кра­ји­не у устав­ни су­став Хр­ват­ске“, 4. ав­гу­ста 1995. са­зва­на је ван­ред­на сед­ни­ца Вла­де Ре­пу­бли­ке Срп­ске. У Бе­о­гра­ду је исто­вре­ме­но за­се­дао Са­вет за од­бра­ну и по­че­так сед­ни­це на Па­ла­ма од­ла­ган је до ве­че­ри, јер су Ка­ра­џић и Кра­ји­шник хит­но от­пу­то­ва­ли на Дри­ну, где су им дво­ји­ца љу­ди из нај­бли­жег Ми­ло­ше­ви­ће­вог окру­же­ња, ве­о­ма на­кло­ње­ни Кни­ну и Па­ла­ма, до­не­ли по­вер­љи­ву вест да власт и вој­ска у Ср­би­ји не­ће пр­стом мрд­ну­ти да се Кра­ји­на од­бра­ни. С мра­ком је сти­гао Кра­ји­шник и чла­но­ве Вла­де оба­ве­стио да пред­сед­ник Ка­ра­џић упра­во пи­ше „не­ке зна­чај­не од­лу­ке“.
Тим од­лу­ка­ма до­та­да­шњи Глав­ни штаб пре­и­ме­но­ван је у Ге­не­рал­штаб, ко­ји ће до кра­ја ра­та вр­ши­ти функ­ци­ју Шта­ба Вр­хов­не ко­ман­де, а до­та­да­шњи ко­ман­дант Глав­ног шта­ба ге­не­рал Мла­дић рас­по­ре­ђу­је се на ме­сто спе­ци­јал­ног са­вет­ни­ка и ко­ор­ди­на­то­ра од­бра­не две­ју за­пад­них срп­ских ре­пу­бли­ка.
Дру­гим ре­чи­ма, би­ла је то од­лу­ка ко­јом је ге­не­рал Мла­дић сме­њен.
„Убе­ђен сам да ће Мла­дић обе од­лу­ке бој­ко­то­ва­ти“, ка­зао је Кра­ји­шник. „Да сте са­мо чу­ли што је го­во­рио на за­се­да­њу Вр­хов­не ко­ман­де у Др­ва­ру. Би­ће, ве­руј­те, грд­них про­бле­ма, ужа­сних про­бле­ма. А ни­је у пи­та­њу ни Мла­дић, ни Ка­ра­џић, ни ја, ни Вла­да, већ др­жа­ва.“
Уско­ро сти­же и пред­сед­ник. „Сво­јим по­ступ­ци­ма Ми­ло­ше­вић же­ли да нас уву­че у ва­ри­јан­ту на­ших не­при­ја­те­ља. Хо­ће да нас учи­не не др­жа­вом, већ те­ри­то­ри­јом ко­ју др­жи гру­па на­о­ру­жа­них љу­ди, са ко­ји­ма тре­ба пре­го­ва­ра­ти док не по­ло­же оруж­је.“ За­то је, ве­ли, до­нео по­ме­ну­те од­лу­ке.
Ве­че­ра­мо ћут­ке, збу­ње­ни и не­моћ­ни, не­мо се по­гле­ду­је­мо, по­где­ко по­ку­ша да се на­ша­ли, за­ло­га­ји је­два скли­зну низ гр­ло. „Сиг­на­ли­зи­ра­ла сам Ра­до­ва­ну да пре­ки­не сјед­ни­цу у Др­ва­ру, јер сам осје­ћа­ла да ће се от­ки­ну­ти ри­је­чи ко­је ви­ше ни­кад ни­ко не­ће мо­ћи да по­ву­че“, при­ча го­спо­ђа Плав­шић док пра­ти­мо Ра­до­ва­но­во ван­ред­но исту­па­ње на те­ле­ви­зи­ји. Де­лу­је као очај­ник. Те­ле­фо­ном се ја­вља­ју гле­да­о­ци ко­ји то­бо­же „че­сти­та­ју Мла­ди­ће­во уна­пре­ђе­ње“.
Два да­на ка­сни­је Ка­ра­џи­ће­ве од­лу­ке по­др­жа­ла је и На­род­на скуп­шти­на, али ге­не­рал Мла­дић још се ни­је огла­ша­вао. За­се­да­њу је при­су­ство­вао ге­не­рал Здрав­ко То­ли­мир, и не­ма сум­ње да је вој­ско­во­ђа упо­знат са свим ва­жним де­та­љи­ма из по­сла­нич­ких ди­ску­си­ја. А дру­мо­ви­ма су се ва­ља­ле не­пре­глед­не ко­ло­не прог­на­ни­ка из Кра­ји­не. На­лог да се ева­ку­и­ше кра­ји­шко ста­нов­ни­штво из­дат је у Бе­о­гра­ду, а у Кра­ји­ни су га у де­ло спро­ве­ли ви­со­ки офи­ци­ри. Руб­на на­се­ља у Ре­пу­бли­ци Срп­ској из­ло­же­на су хр­ват­ском то­пов­ском ба­ра­жу, по не­ки­ма је деј­ство­ва­ла и уста­шка ави­ја­ци­ја. Слу­чај­но или не, лон­дон­ски „Тајмс“ об­ја­вио је Туђ­ма­но­ву ма­пу по­де­ле Бо­сне, на­цр­та­ну на бри­тан­ском хо­тел­ском је­лов­ни­ку.
Па­три­јарх срп­ски Па­вле и срп­ски ар­хи­је­ре­ји упу­ти­ли су, у име Бо­га жи­во­га и Све­тог Са­ве ми­ро­твор­ца, по­ру­ку Ка­ра­џи­ћу и Мла­ди­ћу да пре­ва­зи­ђу не­сла­га­ње и не отва­ра­ју ра­не у на­ро­ду. Тим по­во­дом Ка­ра­џић је са­звао не­ку вр­сту про­ши­ре­ног ко­ле­ги­ја. Ве­ли ка­ко ве­ру­је да ће Мла­ди­ће­ва „игра мач­ке и ми­ша“ по­тра­ја­ти још не­ко вре­ме и у су­шти­ни би би­ла без­о­па­сна, ка­да се у све то не би ме­шао зва­нич­ни Бе­о­град. Ми­ло­ше­вић ће, убе­ђен је, ме­диј­ски же­сто­ко кре­ну­ти на про­ду­бљи­ва­ње рас­ко­ла, лич­но ће, на­ста­ви ли тај­не кон­так­те са ге­не­ра­лом Мла­ди­ћем, су­ге­ри­са­ти хап­ше­ња, стре­ља­ња и дру­ге глу­по­сти.
Две не­де­ље ка­сни­је Ка­ра­џић је већ јав­но го­во­рио о ско­ром „за­јед­нич­ком сли­ка­њу“ са ге­не­ра­лом Мла­ди­ћем, али је цр­ни ђа­во по­но­во по­да­пео свој цр­ве­ни реп.