(Фото: newsland.com)
Након почетка Aрапског пролећа, све ређе слушамо од турских политичара захтеве за чланство у Европској Унији, које су раније готово свакодневно понављали задивљујућом упорношћу. То не значи да су изгубили интерес ка Европи, уопште не, једноставно су сада уследили нови процеси у арапском свету, који тренутно за њих имају већу важност, него што је дуго очекивани (од 1987 године), улазак у Европску Унију, која реализација истог, тренутно, није хитан проблем и нема приоритета у стратешком плану. Поред тога, ступање у ЕУ је више хипотетичка перспектива, улазак Турске у Европу, где неће имати статус државе чланице, нити утицаја ког прижељкује ова империја!
Чињеница, да Турској данас представља горуће питање – економскo и идеолошкo освајање држава у којима је већ прошло Арапско пролеће (Тунис, Либија, Египат, Јемен, а у извесној мери, Мароко), а такође и оне земље које могу доживети потпуно исту судбину (Алжир, Јордан и неке монархије у Персијском заливу).
Прецизније, то је скоро исто поновно освајањe, као пре 1920-их година прошлог века, када су скоро све земљe арапског светa, са изузетком Марока, билe потчињенe Отоманском Царству. Ово интересовање за државе Арапског пролећа, није остало незапажено од стране неких аналитичара, који већ говоре o нео-империјалним амбицијама Турске: Анкара намерава да постане кључни играч на међународној сцени и после много година обезбеди себи статус регионалне силе.
Да би се остварили ови планови, на које се у Вашингтону, узгред буди речено, гледа са извесном благонаклошћу, Турска полаже наду на више адута: економска достигнућа, секуларна република, добри односи са Израелом, чланство у НАТО-у и „докази“ о „умереном“ исламизму. Анкара заиста изгледа као прави симбол умереног исламизма, која вешто скрива муслиманске тежње иза „Муслиманскa браћa“ у Египту и Партија ренесансе у Тунису. Међутим, намеће нам се само од себе, следеће питање, које се више тиче филозофије, него ли политике: да ли је „умереност“ турског исламизма у вези са идеологијом или једноставно је то политички прагматизам? Другим речима, Партија правде и развоја, постаје атрактиван пример умереног исламизма због интелектуалне зрелости и теолошке револуције? Или су зато разлози, социолошкe, историјскe и политичкe препреке које су засноване на принципима секуларног друштва?
Ово је питање од кључне важности, јер ако претпоставимо, да је турски исламизам – умерен по самој својој природи, историјских, психолошких и социолошких услова овог умереног исламизма, у Тунису уопште нема (упркос наслеђу од председника Хабиб Боургуиба), Египат, a – нарочито – у Либији и Јемену. Ексклузивност Турске – није заслуга Ердогана и резултат политичког уплива Мустафа Кемал Ататуркa, који је оснивач је модерне Турске републике као секуларнe државe и познат по томе, што је укинуо калифат 3. марта 1924 године. Јер је oво питање утолико важније за Турску, што давне панисламскe амбиције не гаји само она. Њој озбиљну конкуренцију представљају остала три модела: радикални саудијски вехабизам, опуштени или меки катарски вехабизам и ирански паншизам.
Дакле, у наредних неколико година, или можда чак и за неколико месеци, између Ирана и Турске може доћи до озбиљног сукобa интереса, борба за утицај и лидерство. Овај сукоб, узгред да приметимо, већ примећујемо у Сирији. Он је прекривен велом информација, што даје изглед манихејске борбе између диктатуре (коју треба окривити за све народне невоље) и опозиције (коју треба почаствовати свим именима врлине). Такав конфликт – могућe и чак је пожељно, да он буде резултат сценарија неколико држава.
Разумети геополитику могуће је у светлу историје: од свог оснивања на прелазу из XV ка XVI веку, династија Сафавид водила je сталну борбу са Отоманским Царством. Радило се о рату за вођство између сунита и шиита, а који је за сопствене циљеве био искориштен од стране европских царстава.
Сарајево, Босна – Турска је освојила Балкан пре пет векова. Сада се турска сила враћа „мирнијим начинима“.
Турске инвестиције су се прошириле Балканом, чак и у Хрватској и Србији у којима je већина хришћанских становника сматра да су султани из Константинопоља окупатори, а не ослободиоци. Турска је такође помогла, у виду посредника, да се одрже преговори између бивших љутих непријатеља на Балкану. Ово присуство, које је све веће, омогућило је Турској да прошири свој утицај у Европи у време када се изгледи земље да се придружи Европској Унији чине проблематичним.
„Турски лидери раде на новој Отоманској империји која је суптилнија“, каже Амир Зукић, шеф бироа турске анадолијске новинске агенције са представништвом у Сарајеву, које се недавно, за неколико месеци, проширило. „Турска, бивша регионална сила, покушава да се врати на спектакуларан начин“.
Турско присуство у Босни је углавном било притајено више од 40 година, током којих је ова балканска земља била део комунистичке Југославије, која није била пријемчива за турски религијски и историјски утицај. Али средином 90-их, пошто се Југославија распала, Турска је почела да помаже муслиманима који су чинили половину становнишва Босне. Од тада турско финансирање је помогло да се изврши реконструкција монументалних споменика из отоманске ере који су били мета етнички мотивисаног разарања.
Сада је тешко не уочити турски културни утицај. Турски званичници често посећују Сарајево. Нова, велика турска амбасада се гради у близини „алеје снајпера“, коридора којим су се, током трогодишње опсаде главног града током рата, босански муслимани борили да обављају своје свакодневне послове, док су на њих српски снајперисти, који су били позиционирани на оближњим брдима , отварали ватру. Рекламе на билбордима нуде путовања до Истанбула за еквивалентних 74 $. А ове године барокна сапунска опера која је базирана на животу Сулејмана Величанственог, владара Отоманске империје током 16. века, приковала је за кауче Босанце током суморне зиме
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου