Хроника
У самом центру Приштине ниче објекат на темељима породичног дома Миланке Весић, а нестало је и здање породице Ђокић. – Једино објашњење: Куће сте продали
Место на коме су се налазиле куће породице Ђокић (Фото Ж. Ракочевић)
Приштина –У центру Приштине, у непосредној близини косовских и међународних институција, пре неколико дана срушене су куће две српске породице. Дом професора Медицинског факултета Томислава Ђокића нестао је буквално пред очима једног града и његових суседа, а ту одмах поред, у његовом бившем комшилуку, на месту куће Миланке Весић,налази се нови темељ, све је спремно за градњу и нема ни једног јединог камена њихове куће.
Никоме није пало на памет да се побуни или макар пита: шта се то дешава, чији су то домови, имате ли дозволу за рушење објеката? Нико од суседа није позвао своје расељене комшије и рекао: Нешто се чудно догађа, руше вам кућу!
Када је расељена Миланка, пре неколикодана, позвала своју комшиницу Нађију и питала је шта се догађа,кратак одговор с друге стране гласио је: Ви сте кућу продали! Иако породица Весић није то урадила, нити је имала намеру, подразумева се да је Србин спреман да прода кућу, а имовина оних за које се зна да неће да продају постаје предмет нарочитог интересовања или се уништава на различите начине. Овај процес има своју чудну логику: извесно време цена такве имовине расте, многоструко је већа од реалне, понуде за продају су чешће,а онда крене процес девастације и на крају остане само земља, шут и набацано смеће.
Господин Ђокић, декан Медицинског факултета, градски човек, отворен за све и вечито насмејан, награђиван и од својих и од странаца,у неку руку је симбол града. Раскрстити с њим и његовом имовином јесте обрачун са градом и сећањем да је то посед онога који је у складу са својом личном природом и природом свога посла помагао другима. То је обрачун са неким ко је у нечему био први. Продаја имовине на Косову и Метохији деценијама се ослањала управо на ову „филозофију”: за цену имања првог домаћина у селу се никада није питало – било је довољно да изговори цену и да се новац нађе. Исто је било и са „функционерима” који су имали станове по градовима. После њих су сви лакше и јефтиније продавали. Логика је и данас иста, после ове вести – па и овог текста – расељени који своју имовину нису продали немају много избора и даће своју очевину, станове иземљу испод цене и спасавати што се спасити може.
Цео случај би, вероватно,остао непознат,да Рада Трајковић, посланица Јединствене српске листе у Скупштини Косова,није позвала институције, министре, међу њима и једног Србина задуженог за повратак,да исправе неправду нанету професору Ђокићу.
„Министар полиције да истражи случај, а министар за повратак да реконструише кућу. То би била једина разумна порука рушитељима”, рекла је Трајковићева.
У огромном броју случајева институције директно учествују у одузимању права на приватну имовину. Њихова одговорност, етничка усмереност ка довршењу обрачуна са Србима, нечињење међународне заједнице и одсуство било какве сигурности,део су опште атмосфере у којој угрожени појединац има врло мало изгледа на правду и право на приватну имовину. Потпуно хаотична ситуација произвела је систем где јачи по искључивом праву силе може узети оно што није његово,и где слабији и другачији има мале шансе да преживи и сачува своју имовину. Једна Албанка из околине Пећи, америчка држављанка, изгубила је судски спор против свог стрица,јер је судија сматрао да она као женско не може наследити земљу свога оца.
„У овом тренутку постоји 22.000 захтева за повратак узурпиране српске имовине, нема воље нити снаге да се то уради”,каже Ненад Максимовић,директор Невладине организације „Центар за мир и толеранцију”.
У протеклих дванаест година продаја српских станова и кућа била је често монопол Албанаца из институција. Шеф полиције једног градића у Косовском Поморављу продао је велики број српских кућа и станова. Ту имовину он је „ставио под своју заштиту”,после чега су сви остали потенцијални купци престали да се распитују и контактирају расељене Србе,од којих многи живе у селима око вароши. Уместо њих, после извесног времена, почео је да их позива „специјални изасланик” шефа полиције с поруком: „Твоја кућа је продата, мени треба исплатити 20.000 евра!” Разуме се да нико није пријавио случај.Уосталом,коме би се могли жалити, а помињање имена оштећених директно је повезано са животом и опстанком Срба.
Никоме није пало на памет да се побуни или макар пита: шта се то дешава, чији су то домови, имате ли дозволу за рушење објеката? Нико од суседа није позвао своје расељене комшије и рекао: Нешто се чудно догађа, руше вам кућу!
Када је расељена Миланка, пре неколикодана, позвала своју комшиницу Нађију и питала је шта се догађа,кратак одговор с друге стране гласио је: Ви сте кућу продали! Иако породица Весић није то урадила, нити је имала намеру, подразумева се да је Србин спреман да прода кућу, а имовина оних за које се зна да неће да продају постаје предмет нарочитог интересовања или се уништава на различите начине. Овај процес има своју чудну логику: извесно време цена такве имовине расте, многоструко је већа од реалне, понуде за продају су чешће,а онда крене процес девастације и на крају остане само земља, шут и набацано смеће.
Господин Ђокић, декан Медицинског факултета, градски човек, отворен за све и вечито насмејан, награђиван и од својих и од странаца,у неку руку је симбол града. Раскрстити с њим и његовом имовином јесте обрачун са градом и сећањем да је то посед онога који је у складу са својом личном природом и природом свога посла помагао другима. То је обрачун са неким ко је у нечему био први. Продаја имовине на Косову и Метохији деценијама се ослањала управо на ову „филозофију”: за цену имања првог домаћина у селу се никада није питало – било је довољно да изговори цену и да се новац нађе. Исто је било и са „функционерима” који су имали станове по градовима. После њих су сви лакше и јефтиније продавали. Логика је и данас иста, после ове вести – па и овог текста – расељени који своју имовину нису продали немају много избора и даће своју очевину, станове иземљу испод цене и спасавати што се спасити може.
Цео случај би, вероватно,остао непознат,да Рада Трајковић, посланица Јединствене српске листе у Скупштини Косова,није позвала институције, министре, међу њима и једног Србина задуженог за повратак,да исправе неправду нанету професору Ђокићу.
„Министар полиције да истражи случај, а министар за повратак да реконструише кућу. То би била једина разумна порука рушитељима”, рекла је Трајковићева.
У огромном броју случајева институције директно учествују у одузимању права на приватну имовину. Њихова одговорност, етничка усмереност ка довршењу обрачуна са Србима, нечињење међународне заједнице и одсуство било какве сигурности,део су опште атмосфере у којој угрожени појединац има врло мало изгледа на правду и право на приватну имовину. Потпуно хаотична ситуација произвела је систем где јачи по искључивом праву силе може узети оно што није његово,и где слабији и другачији има мале шансе да преживи и сачува своју имовину. Једна Албанка из околине Пећи, америчка држављанка, изгубила је судски спор против свог стрица,јер је судија сматрао да она као женско не може наследити земљу свога оца.
„У овом тренутку постоји 22.000 захтева за повратак узурпиране српске имовине, нема воље нити снаге да се то уради”,каже Ненад Максимовић,директор Невладине организације „Центар за мир и толеранцију”.
У протеклих дванаест година продаја српских станова и кућа била је често монопол Албанаца из институција. Шеф полиције једног градића у Косовском Поморављу продао је велики број српских кућа и станова. Ту имовину он је „ставио под своју заштиту”,после чега су сви остали потенцијални купци престали да се распитују и контактирају расељене Србе,од којих многи живе у селима око вароши. Уместо њих, после извесног времена, почео је да их позива „специјални изасланик” шефа полиције с поруком: „Твоја кућа је продата, мени треба исплатити 20.000 евра!” Разуме се да нико није пријавио случај.Уосталом,коме би се могли жалити, а помињање имена оштећених директно је повезано са животом и опстанком Срба.
објављено: 25.06.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου