Zašto Srbija uvozi jabuke iz Argentine i Novog Zelanda?

Srbija, na samom početku ovog leta, uvozi beli i crni luk, jabuke, lubenice i drugo povrće i voće, ne samo iz susedne Makedonije i Albanije, već i iz jako udaljenih zemalja poput Argentine i Novog Zelanda, a stručnjaci kažu da je to posledica "nesređenog stanja u domaćoj proizvodnji i ponudi" te robe.

Podaci koje je Tanjugu saopštila Evica Mihaljević iz Asocijacije "Plodovi Srbije" pokazuju da je naša zemlja u periodu januar-maj ove godine uvezla oko 30.000 tona svežeg povrća, a od stranih dobavljača kupovan je svež kupus, paradajz, krastavac, paprika, crni luk, kelj...


Mihaljević je rekla da je u navedenom periodu srpski izvoz svežeg povrća bio skroman, ali je povoljna vest da smo ove godine isporučili na rusko tržište 3.200 tona mladog krompira, sa izgledima da se u budućnosti taj eksport znatno uveća.

Ona kaže da su nakon masovnog izvoza jabuka, u drugoj polovini prošle i početkom ove godine, pogotovu na tržište Rusije gde je plasirano oko 35.000 tona tog voća, domaće zalihe praktično iscrpljene, pa je jasno zbog čega su trgovci bili prinuđeni da uvoze jabuke.


Kada bi se u Srbiji koristili raspoloživi izvori termalne vode i na odgovarajući način podsticala proizvodnja svežeg voća i povrća u staklenicima i plastenicima, naša zemlja bi isporukom tih proizvoda mogla da zaradi osetno više nego sada i u potpunosti da podmiri domaću tražnju, tvrdi direktor Instituta za ekonomiju poljoprivrede dr Drago Cvijanović.

Ljudi koji se bave proizvodnjom voća i povrća u staklenicima i plastenicima kažu da je taj posao još uvek nedovoljno stimulisan od strane države i da su, uglavnom, prinuđeni da ceo rizik preuzmu sami.

Cvijanović takođe smatra da bi država trebalo odlučnije da se "umeša" i odgovarajućim merama podstakne naglo ekspanziju domaće proizvodnje voća i povrća u plastenicima i staklenicima.


"Sušina je da se merama i ekonomske i agrarne politike stimuliše da blizu vecih gradova, gde imamo vrlo povoljne uslove, naprimer u Mačvi, Stigu, u Vojvodini i delovima južne Srbije, iskoristimo izvore tople vode i podignemo velike staklenike i plastenike za uzgoj ranog voća i povrća", objašnjava dr Cvijanović.


Ekspert ukazuje da u tom slučaju Srbija ne bi bila prinuđena da uvozi rano povrće, već da bi imala i znatne količine te robe za izvoz na sve lukrativnije tržište Rusije, ali i zemalja EU.


Savetnik za poljoprivredu predsednika Privredne komore Srbije Vojislav Stanković navodi da su domaći izvoznici voća i povrća u prva četiri ovogodišnja meseca zaradili isporukom te robe na strano tržište 295 miliona dolara, dok je za uvoz utrošeno znatno manje - svega 34 miliona dolara.


Reč je o neto izvozničkoj delatnosti u poljoprivredi, ističe Stanković, uz opasku da je, "povremeno, van sezone, neophodan, radi dopune asortimana proizvoda koji su traženi, uvoz voća i povrća za koji postoji realna kupovna moć stanovništva".


Te navode Stankovića potvrđuju i predstavnici velikih trgovinskih lanaca, a stručnjak PKS ukazuje da uvozno voće i povrće kupuje, zbog visokih cena, najviše 15 do 20 procenata domaćih potrošača, dok ostali usled jako niskog standarda to ne mogu sebi da priušte.

Ove godine takođe će se za uvoz kultura koje se se gaje i u Srbiji, kako potvrđuju predstavnici trgovinskih organizacija, utrošiti milioni dolara.

Pojavljuju se, kako ističe Stanković, neki proizvodi, koji se uvoze i u sezoni, kada pristiže naš rod i to je problem, jer veliki megamarketi, zbog specifičnosti proizvodnje na domaćem tržištu, ne žele da učestvuju u procesu otkupa i pripreme za promet voća i povrća.


Lane smo, naprimer, dali više od 30 miliona dolara za uvoz crnog i belog luka, paradajza, kupusa, krastavaca, pasulja i drugih povrtarskih kultura koje se masovno gaje u Srbiji.



Eksperti smatraju da bi taj uvoz bio minimalan ili sasvim eliminisan kada bi se bolje organizovali domaći proizvođači, pre svega kroz sistem zadrugarstva.


Taj sistem organizovanja proizvodnje i prometa voća i povrća je najbolji jer omogućuje da se ceo proces od uzgajanja, do ubiranja plodova, a zatim njihovog pakovanja i po potrebi čuvanja u hladanjačama, a kasnije i distribucije do potrošača, odvija u skladu sa interesima svih učesnika, tvrdi Stanković.