Код оваквог финансирања великих пројеката НБС би штампала
новац, али то не би утицало на инфлацију, јер би покриће били изведени
радови
Нужна улагања у инфраструктуру
Ако држава нема пара, а домаћи и страни инвеститори због кризе оклевају да
уложе новац – ко ће онда донети преко потребна средства којим може да се покрене
привредни опоравак и повећа запосленост? За Небојшу Катића, финансијског
консултанта из Лондона, одговор је врло једноставан: држава.
Инвестициони циклус покренуо би се тако што би Министарство за инфраструктуру формирало предузеће за финансирање и координирање радова у овој области. Уместо парама, након што извођачи обаве посао, држава би им платила меницама које би носиле и добру камату. Издавале би се на период од неколико месеци или годину дана, за њих би гарантовала Развојна банка, а могле би и да циркулишу у привредном систему као средство плаћања. Ако се предузећу жури могло би меницу, пре истека рока, да прода Развојној банци. Али уз нешто нижу зараду. А одговор на питање где би се нашао новац којим би се менице и наплатиле јесте – у Народној банци. И то примарном емисијом, односно штампањем пара. НБС би била кредитор ове операције на тржишту. Међутим, крајњи финансијер оваквих инвестиција било би Министарство финансија које би било дужно да од централне банке откупљује менице па би се тако практично и држава раздуживала према НБС.
Зоран Грубишић, професор на Београдској банкарској академији, сматра да је највећа слабост Катићеве идеје то што може да креира инфлацију.
– Лако је емитовати менице, али је питање ко ће хтети да их купи. Да ли ће предузећа у овом случају имати поверења да ће те менице моћи и да наплате. И да ће на њима, после одређеног периода, моћи и да зараде. Јер, ако им зараду, на крају обезвреди инфлација, то ће да унесе додатну нервозу на финансијском тржишту. Мислим да је модел прилично ризичан – оцењује Грубишић.
Међутим, Небојша Катић, одговара да овакво креирање новца не би требало да има инфлаторне ефекте. Јер, како каже, тражња је у рецесији мала, а производни капацитети нису упослени.
– Инфлаторни притисци би се јавили уколико би, на пример, НБС одштампала новац који би отишао у буџет и од тог новца би се исплаћивале плате и пензије. На тај начин, паре би отишле у потрошњу, што би погурало цене. Овако, средства одлазе у инвестиције и стварање нових добара. Идеја је да се извођачима плаћа тек по завршетку обављеног посла, што значи да је меница покривена изведеним радовима – објашњава Катић.
.................................................
Цео текст прочитајте у штампаном издању од 27. јуна. Ако сте заинтересовани да се претплатите на електронско издање целе „Политике“ кликните ОВДЕ.
Инвестициони циклус покренуо би се тако што би Министарство за инфраструктуру формирало предузеће за финансирање и координирање радова у овој области. Уместо парама, након што извођачи обаве посао, држава би им платила меницама које би носиле и добру камату. Издавале би се на период од неколико месеци или годину дана, за њих би гарантовала Развојна банка, а могле би и да циркулишу у привредном систему као средство плаћања. Ако се предузећу жури могло би меницу, пре истека рока, да прода Развојној банци. Али уз нешто нижу зараду. А одговор на питање где би се нашао новац којим би се менице и наплатиле јесте – у Народној банци. И то примарном емисијом, односно штампањем пара. НБС би била кредитор ове операције на тржишту. Међутим, крајњи финансијер оваквих инвестиција било би Министарство финансија које би било дужно да од централне банке откупљује менице па би се тако практично и држава раздуживала према НБС.
Зоран Грубишић, професор на Београдској банкарској академији, сматра да је највећа слабост Катићеве идеје то што може да креира инфлацију.
– Лако је емитовати менице, али је питање ко ће хтети да их купи. Да ли ће предузећа у овом случају имати поверења да ће те менице моћи и да наплате. И да ће на њима, после одређеног периода, моћи и да зараде. Јер, ако им зараду, на крају обезвреди инфлација, то ће да унесе додатну нервозу на финансијском тржишту. Мислим да је модел прилично ризичан – оцењује Грубишић.
Међутим, Небојша Катић, одговара да овакво креирање новца не би требало да има инфлаторне ефекте. Јер, како каже, тражња је у рецесији мала, а производни капацитети нису упослени.
– Инфлаторни притисци би се јавили уколико би, на пример, НБС одштампала новац који би отишао у буџет и од тог новца би се исплаћивале плате и пензије. На тај начин, паре би отишле у потрошњу, што би погурало цене. Овако, средства одлазе у инвестиције и стварање нових добара. Идеја је да се извођачима плаћа тек по завршетку обављеног посла, што значи да је меница покривена изведеним радовима – објашњава Катић.
.................................................
Цео текст прочитајте у штампаном издању од 27. јуна. Ако сте заинтересовани да се претплатите на електронско издање целе „Политике“ кликните ОВДЕ.
објављено: 27.06.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου