Мајстори, може ли то брже

Док се на Панчевачком мосту уживо приказује како београдски саобраћај посрне кад стара гвоздена ћуприја клецне, девет километара узводно захуктали су се радови на изградњи моста Земун–Борча, друге дунавске „копче” престонице. На месту где се завршавају кракови понтона биће пободени главни носећи стубови „правог” моста. Р аспон између њих износиће 172 метра. То ће бити трећа најдужа раздаљина између нека два стуба на мостовима у Европи


Припрема за градњу носећих стубова моста Земун–Борча (Фото З. К ршљанин)
Иза заштитне ограде градилишта будућег моста преко Дунава, у земунској Улици цара Душана, неколико паркираних камиона и булдожера и – чувар. Разлог: пауза за ручак. А онда, са борчанске обале Дунава пристиже бродић фирме „China Road and Bridge Corporation”, са првом групом кинеских радника која је одложила штапиће за јело. Предводи их Небојша Милатовић, менаџер у српском огранку кинеске корпорације. На глави шлем, а на шлему исписано Небојша, на српском и кинеском.

Пење се уз 67 степеника који од прекјуче спајају понтон и земунску страну градилишта. У стопу га прате четворица косооких геометара. Њихов долазак кроз ограду радознало посматра Земунац средњих година.

– Мајстори, може ли то мало брже? Изгибосмо од Панчевца – довикује и одлази, без амбиција да сачека одговор.

– Ради се од осам до 18 сати сваког дана, некад се остаје и до пола осам – реферише нам Милатовић, додајући да су се припремни радови захуктали. Показује главом према људима из кинеске фирме: – Они су изградили десет од 15 највећих мостова на свету. Разумеју се у мостоградњу као Ђоковић у тенис – прича док силазимо ка понтону, са кога ће се побијати шипови за стубове моста.

На проширењу платформе, на средини Дунава, око дизалице тешке 80 тона која је бродом довезена на конструкцију Кинези раде „опуштено”, као да су у дебелом хладу. Висећи над тананим лествама изнад најдубље тачке Дунава, варе шипке на отворима. Спретно прескачу дебеле струјне каблове развучене свуда по понтону. Ногама котрљају плинске боце до апарата за варење, око којих су у кутијама спаковане електроде „мејд ин Чајна”. Док раде, шкрти су на речима. Ни о послу не причају. Слабо говоре енглески. Брбљив је једино „шофер” дизалице, који техничку паузу користи да се са неким исприча мобилним телефоном.

.................................................

Цео текст прочитајте у штампаном издању од 8. јуна. Ако сте заинтересовани да се претплатите на електронско издање целе „Политике“ кликните ОВДЕ.

Д. Јокић-Стаменковић – Д. Буквић
објављено: 08.06.2012