Сила закона – Познаније права

Таковски устанак (Фото: serbianaart)

Нама је образовни систем потпуно растурен и тешко оном ко овом народу искрено жели добро – тај нема појма одакле би пре почео, не знам колико се то из Београда види, али унутра је пакао. Том протесту уопште није место на Тргу! Место му је на комплетном остатку територије Србије ван административних граница Бг.
Шта сутра да Двери дођу на власт? Сутра без снаге да се мацолом развали законодавна активност од 2000. године и потпуно стави ван снаге – тешко да се може напред. Није проблем само у томе што је маса тих аката штетна, неписмена јер су копирана страна и при томе трагично преведена (као да их је Маловићкина секретарица провукла кроз Гоогле транслате и то тако Скупштина усвојила), него и зато што и оно сто је доносено као изворно наше шкрипи у односу на остале старе, добре акте на којима сваки систем лежи безбедно у смислу да је народ елементарно сигуран да овде уопште живи и ради.
Ми патимо овде од масе врло опасних заблуда о праву, почев од оне да су нам стари закони застарели. Има закона који по својој природи не могу да застаре. И то је претежан број закона, веровали или не.
Оно што штити један виталан, животни интерес и појединца и државе је незастариво док је појединца и државе. Ниједан закон не може бити застарео јер је сам појам закона да штити темељ нечега. Деведесетих је законодавна активност у Србији била занемарљива у односу на двехиљадите, зато кажем од 2000. на овамо наступа катаклизма система.
То да ли је сегмент права био најважнији и најтежи проблем у држави – види се данас.
Кројили су га и прекрајали сви: од пекара, трговаца с метлама и четкама, до машинских инжењера, свака шуша геачка је себи давала за право и слободу да, пошто обрише нос рукавом, коментарише суд и државу и право. Пошто такви седе и у скупштини, такви су о томе и гласали и мало по мало се систем урушавао. Суспендовано је, а тај процес и данас траје, све што геаку није било јасно и што није могао да разуме.
Кад Маловићке кажу да ће да осавремене и са ЕУ ускладе законе – пакуј ствари и на први најближи гранични прелаз за било где. Мада је њен штеточински посао био само надгробни споменик систему, јер није систем убила једна сељанка из Совљака, него је систем 20 година болестан и без терапије зато сто НИКО ЖИВ НИЈЕ ПРИМЕЊИВАО ОНО ШТО ПИШЕ У ПРОПИСИМА КОЈЕ ДАНАС КАО ЗАСТАРЕЛЕ СУСПЕНДУЈЕ И ПРЕКРАЈА.
То не значи да народ није тражио да систем примени оно што је паметно сам прописао. Чини ми се да би фрапантан податак био кад би неко провукао кроз само 10 уписника за последњих 10 година (а идентично стање важи још од деведесетих, можда и краја осамдесетих) и проверио да ли се икада иједан јавни тужилац у Србији упустио и преузео гоњење за пријаву за к.д. лажног сведочења.
Ако јесте – како се суд према том иницијалном тужилачком акту односио. Сила пресуда у Србији и данас се доноси на бази исказа сведока. Претежно се судијско уверење гради на основу тих исказа, јер у највећем броју поступака не постоји никаква исправа којом се некаква повреда права доказује, повреда је учињена простим догађајем.
Кад држава потпуно попусти дизгине над једним тако малим, минијатурним сегментом као што је жмурење на могуће извршење само једног дела из групе читаве дела против правосуђа – отворила се рупа без дна! А није било ништа спорно да се кривично гони за лажна сведочења, јер из другостепених одлука у таквим предметима проистиче да је неко лагао, врло често.
А да је неко оштрио ону ствар само на тој сићи од прописа – не би Срби били поштенији што желе, него што им виси над главом казна ако то нису.
Колико је само племенит законодавац био кад је лажно сведочење сместио у групу дела за коју се гони по службеној дужности: друштвена је опасност од његовог извршења степенована тако високо да је гоњење обавеза јавног тужиоца, а не оштећеног делом појединца на чију штету је сведок дао исказ.
Само један поглед на нове законе о парничном, кривичном и извршном поступку – човека натера да седне и кука, да не пожели икада да уђе у суд ни као странка ни као адвокат! А таквих суштинских процесних закона нема милион, има само 5!
Парнични, кривични, извршни, ванпарнични и управни – сви остали специфични проистичу из њих и само се они имају применити тамо где нема посебних одредаба о поступку било чега и било где.
Каква црна нагодба у кривици, па то је за стрељање коме је пало на памет да то уведе! Опортунитет и некако, али нагодба у атмосфери када постоји статистички податак да у Србији постоји највећи број полицијских доушника него игде у окружењу – нагодба је опаснија од чињенице да велики криминалци шетају на слободи. Јер, великих риба нема много, а средњим рибама ти нагодбом дајеш одрешене руке да и даље раде, а њих има на хиљаде.
Па шта већу штету наноси друштву – неколико великих или јата малих?
Да ли је икада иједан председник суда одговарао за кршење старог Закона о земљишним књигама тиме што није поштовао обавезу суда чији је председник да на сваких десет година замени уништене и употребом оштећене улошке земљишне књиге поновним формирањем и преписивањем тих уложака? Није.
Да ли је ико проверавао кад је последњи пут изречена и извршена пресуда за давање, примање и посредовање у давању мита?
Да ли је у Србији од Другог светског рата суђено икоме за угрожавања права на слободу вероисповести, осим за оштећене других конфесија?
Па то кривично дело је одувек штитило и званичну, већинску конфесију, не само мањинске! Ђавола би комунисти јахали попове, па сами су прописали да је то законом забрањено.
Хоће ли икад ико одговарати у Србији за кршење одредбе суштинског закона из темеља система који није мењан, јер неписмени не знају ни да га прочитају ни површно, али питање је времена кад ће и њега урушити – Закона о ОСНОВНИМ својинско-правним односима који негде каже да ЕВИДЕНЦИЈУ СВОЈИНЕ ВОДИ СУД.
И само суд! Не катастар! Има разлог у виду докторских дисертација зашто, али том једном простом реченицом не зна Србин колико је заштићен као бели медвед од силе злоупотреба и беспотребних трошкова.
Многе ствари су биле прописане да функционишу без потребе да странка види шта се догађа до изласка финалног производа, јер се подразумева да у процесу учествују часни и стручни и да је сулудо да странка буде упозната с детаљима поступака, јер ни док ти ваде слепо црево нема потребе да сумњаш да је оно под упалом, да ти је лоше, да си у опасности и да ће ти кад људи заврше свој посао сигурно бити добро, а још мање потребе има да знаш шта они то тачно раде док те не ослободе мука.
Постојање часних и стручних ваљда условљавају и породица и друштво и образовање. Ни једно, ни друго, ни треће није поштеђено и лишено опасности да почне да храмље ако је правни систем болестан, јер је и породица самохраног родитеља и даље заштићена породица, уређено друштво је и оно у ком за сваки ексцес има санкција да би се вратило у колосек, а образовање које не штанцује оне који ће наставити да носе функционалан систем и пати од штете коју му нанесу појединци може бити залечено само кроз ампутацију таквих са одговорних места, опет и једино дијагнозом да се крши пропис и санкцијом кршења, што је и даље ствар права.
Да ли икада иком пало на памет да смени и казни иједног директора катастра зато што служба којом руководи не спроводи по службеној дужности све уговоре везане за апсолутна и друга права на непокретностима, иако им судови већ деценијама достављају на даљу надлежност сваки такав уговор који се овери, а мора се оверити сваки да би био извршив?
Да ли је икада иједан министар правде смењен и одговарао за то што је службу за притужбе и представке која је само једно обично одељење министарства претворио у службу која је данас један од три кључна основа за мерење оспособљености, стручности и достојности судија и тиме директно и ланчано прекршио Устав у делу где разграничава управну функцију државе од правосудне и законодавне?
Свака држава лежи на само та три стуба, секиром одвојена, а код нас се један упорно гура под други, иако има вагона и вагона литературе о томе колико је ненадокнадива штета кад управо тај управни стуб почне да угрожава правосудни.
Контрола правосуђа се завршава у Врховном суду, а не у Министарству правде. Кад контрола из Врховног оцени да нешто не ваља – то се разрешава, на предлог Врховног или Уставног суда, у Скупштини као законодавној власти, а не никад и ни под којим условима у Министарству правде које је управна сфера власти. А служба за притужбе и представке Министарства правде може само да служи томе да се председници судова по Србији жале што им је мало мазута, папира, индига, спајалица и тоалет папира, а не да лаички свет кроји суд како оцени лаик-референт управног органа да је добро.
О чему причати када је Борко Стефановић и на данашњи дан слободан човек? За велеиздају никоме од после Другог светског рата није судио нико, а прописана је одувек. Пише у КЗ. Стоји и данас. Не чита нико.
И о којим застарелим законима прича Србија, кад ни те застареле није читала, јер да јесте сетио би се неко да су савременија решења била седамдесетих и осамдесетих, писмени их правили. Друге струке слушали кад су им области њихових струка регулисали.
Не може ни професор Правног факултета да зна шта значи кад се прода Дуванска индустрија Нис, то треба неко из пољопривреде да састави колико је гајење дувана учествовало у упослености и дохотку и на који број становника, а колико производња, а колико зарада у буџету, па кад се сви на целом том терену скоцкају иде обруч около од права.
Ово, каже та струка, може, ово не може, ако згазиш – санкција.
Одакле би Двери уопште да крену?
Ја волим Двери, храбри, паметни, часни и поштени. И у животу несигурни.
Зашто неко не каже гласно да је Србија презрела за банкрот и војну управу, јер још само под војном управом постоји механизам који је у стању да натера народ да седне и крене од нуле? Уосталом, то и јесте онај последњи бекап за сваки систем који се руши, само је наша срећа у несрећи што нам у том миљеу седи и даље много часног и поштеног света у униформи који је у својој струци добар, а зна да примени и силу да натера Србина да свој посао мора да одради јер је потписао одлуку о војној обавези да то ради. 24 сата, ако тако одлука гласи.
Од чобанина с ливаде до декана Правног факултета. У време док је народ препаднут војном управом суспендује се законодавство све до оног тренутка када и статистика каже да је у Србији постојало оно стање које би за данашње услове било оно што је на компјутеру сејфмод. Последња стабилна конфигурација, није тешко наћи где је била, само ако неко хоће, па са те последње стабилне конфигурације под војном обавезом у ванредном стању у каквом већ дуго јесмо – само сви, па и Двери, ћуте.
Провера потребе даље војне управе на сваких 5 година, нереално је на мање. Јер, код војске нема пуно филозофије, а довољно је била јака и стабилна структура да је и поред силног труда ипак не окрњише претерано макар у оном кадру који би био у стању да ту управу спроведе док земља не стане на ноге.
И са врата војне управе забрана сваког деловања свакој политичкој организацији, странкама, удружењима грађана и осталим глупостима које само одвлаче ионако непостојеће паре и енергију – иди, мајсторе, ради нешто, каква црна политика и удруживања ради замајавања народа од посла.
Под окриљем војне управе завршено Косово и `ђења. До кости искористити Русе да нас заштите од потенцијалног поновног бомбардовања пред светом док распремимо хаос у кући, ред је – иде Ускрс.
Зашто никад на челу државе нисмо имали не домаћина, него домаћицу, жене пре развале шљагу деци од очева? Од Руса нам чак и не требају паре, шта ће нам паре у ванредном стању кад ти сваком грађанину уведеш војну обавезу да ради?
Наравно да војна управа има милион и једну опасну страну, али и овако живимо у вишемилионским опасним условима, без неке јасне слике шта сутра.
И сачувасмо све: и језик и веру и руднике и Космет и народ и децу и школе и све оно о чему тупимо да губимо.
Овде још само војска зна где ће да води, јер чита оно што пише где треба да се иде, то буквално схвата и без изузетка спроводи