Око 110 милиона грађана Русије излази данас на председничке изборе.- Актуелни премијер Владимир Путин најизгледнији победник
Москва, 4.3.2012. (фото Танјуг АП)
Председнички избори који се данас одржавају у Русији, стицајем околности, а пре свега захваљујући медијској кампањи која је пратила њихову припрему, претворили су се у специфичну врсту плебисцита. Пред грађанима највеће државе на свету као да је само једна дилема: дати глас за актуелног премијера Владимира Путина, или против њега.
Ово, свакако, није добро. Из више разлога.
Пре свега стога што се таквим приступом изјашњавању, практично, релативизују све идеје које су руском бирачком мноштву понудили председнички кандидати – од већ поменутог премијера, до његових супарника: комунисте Генадија Зјуганова (КПРФ), либералног демократе Владимира Жириновског (ЛДПР), бизнисмена Михаила Прохорова, или лидера „Праведне Русије“ и бившег председавајућег Горњег дома Руског парламента – Сергеја Миронова.
А и тек летимичан поглед на досадашње политичке иницијативе свакога од чланова поменутог квинтета указују да у Русији има људи који на суштински различите начине гледају и на њену садашњост и на њену будућност. Гласање за Путинове противкандидате требало би да за циљ има управо ту потребу за различитошћу у размишљању о стратешким стварима, као што је вођење земље и одлучивање о судбини њених грађана. А не тек зарад победе над премијером која је, како казују статистичка истраживања – немогућа.
(фото Ројтерс)
Гласање, једнако за Путина и његове конкуренте, важно је и да би се добила права слика расположења у руском друштву, као и које су то унутрашње снаге на које ће победник (ко год то био) моћи да се ослони, и са којима ће моћи да крене у реформе, нужне да би земља одржала корак са развијеним делом света. Како на економском, тако и на безбедносном плану.
Дилема која се јавља у неким случајевима: да ли уопште излазити на изборе – указује на недостатак жеље да се изрекне сопствени став, па макар тај став подржала мањина сународника. Није природно да бирачи међу понуђеним кандидатима не могу да нађу онога који им је, по политичким циљевима, најближи, и који изражава све што и они сами осећају као сопствени став. У противном, испало би да су све предизборне кампање биле само – говор у ветар.
Можда вођени управо наведеном дилемом, право да коментаришу руске изборе себи су узели и многи ван највеће државе на свету. И то не само да коментаришу, него и да сугеришу бирачима шта је за њих боље, а шта није, каква будућност их чека уколико свој глас дају актуелном премијеру, а шта ако му окрену леђа... Како год било, утисак је да су овогодишњи руски председнички избори догађај који би могао да има суштински утицај и на дешавања ван њених граница. Такве су у овом часу светске прилике.
С тим у вези приметно је да се поједини медији на западу баве и катастрофичним сценаријима будућности евроазијског џина, покрећући (праву или лажну) дилему: шта ће бити после Путина? Сугерише се да актуелни премијер, а будући председник, себи све више присваја статус – цара. Онога који једини има право на последњу реч, и по чијем коначном одласку са власти би држава престала да буде функционална.
Са друге стране, све је више аналитичара који указују да ће највећа држава на свету управо под новим-старим председником бити предвидљив и стабилан партнер. А у данашњим околностима, уз изразите финансијске проблеме кроз које пролази један део света, а посебно неке европске земље, предвидивост је јак адут.
Додајмо, на крају, да се све поменуто дешава у тренутку када свету мањкају праве вође. У Европи немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Никола Саркози још и могу да се подиче лидерским ауторитетом, осталима такав статус као да није важан. Ни припреме за предстојеће америчке председничке изборе не дају назнаку да би најмоћнија западна сила могла да добије вођу визионарског формата. Повратак Путина у таквим околностима изазива подозрење и брине његове противнике, посебно оне изван руских граница.
Дан одлуке је ту. Свако је у протеклој кампањи рекао своје: председнички кандидати, они који то нису постали, аналитичари, новинари... Чека се само завршна реч око 110 милиона бирача.
Ово, свакако, није добро. Из више разлога.
Пре свега стога што се таквим приступом изјашњавању, практично, релативизују све идеје које су руском бирачком мноштву понудили председнички кандидати – од већ поменутог премијера, до његових супарника: комунисте Генадија Зјуганова (КПРФ), либералног демократе Владимира Жириновског (ЛДПР), бизнисмена Михаила Прохорова, или лидера „Праведне Русије“ и бившег председавајућег Горњег дома Руског парламента – Сергеја Миронова.
А и тек летимичан поглед на досадашње политичке иницијативе свакога од чланова поменутог квинтета указују да у Русији има људи који на суштински различите начине гледају и на њену садашњост и на њену будућност. Гласање за Путинове противкандидате требало би да за циљ има управо ту потребу за различитошћу у размишљању о стратешким стварима, као што је вођење земље и одлучивање о судбини њених грађана. А не тек зарад победе над премијером која је, како казују статистичка истраживања – немогућа.
(фото Ројтерс)
Гласање, једнако за Путина и његове конкуренте, важно је и да би се добила права слика расположења у руском друштву, као и које су то унутрашње снаге на које ће победник (ко год то био) моћи да се ослони, и са којима ће моћи да крене у реформе, нужне да би земља одржала корак са развијеним делом света. Како на економском, тако и на безбедносном плану.
Дилема која се јавља у неким случајевима: да ли уопште излазити на изборе – указује на недостатак жеље да се изрекне сопствени став, па макар тај став подржала мањина сународника. Није природно да бирачи међу понуђеним кандидатима не могу да нађу онога који им је, по политичким циљевима, најближи, и који изражава све што и они сами осећају као сопствени став. У противном, испало би да су све предизборне кампање биле само – говор у ветар.
Можда вођени управо наведеном дилемом, право да коментаришу руске изборе себи су узели и многи ван највеће државе на свету. И то не само да коментаришу, него и да сугеришу бирачима шта је за њих боље, а шта није, каква будућност их чека уколико свој глас дају актуелном премијеру, а шта ако му окрену леђа... Како год било, утисак је да су овогодишњи руски председнички избори догађај који би могао да има суштински утицај и на дешавања ван њених граница. Такве су у овом часу светске прилике.
С тим у вези приметно је да се поједини медији на западу баве и катастрофичним сценаријима будућности евроазијског џина, покрећући (праву или лажну) дилему: шта ће бити после Путина? Сугерише се да актуелни премијер, а будући председник, себи све више присваја статус – цара. Онога који једини има право на последњу реч, и по чијем коначном одласку са власти би држава престала да буде функционална.
Са друге стране, све је више аналитичара који указују да ће највећа држава на свету управо под новим-старим председником бити предвидљив и стабилан партнер. А у данашњим околностима, уз изразите финансијске проблеме кроз које пролази један део света, а посебно неке европске земље, предвидивост је јак адут.
Додајмо, на крају, да се све поменуто дешава у тренутку када свету мањкају праве вође. У Европи немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Никола Саркози још и могу да се подиче лидерским ауторитетом, осталима такав статус као да није важан. Ни припреме за предстојеће америчке председничке изборе не дају назнаку да би најмоћнија западна сила могла да добије вођу визионарског формата. Повратак Путина у таквим околностима изазива подозрење и брине његове противнике, посебно оне изван руских граница.
Дан одлуке је ту. Свако је у протеклој кампањи рекао своје: председнички кандидати, они који то нису постали, аналитичари, новинари... Чека се само завршна реч око 110 милиона бирача.
објављено: 04.03.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου