Текст са оваквим насловом штампан је више пута у послератној повести нашег новинарства, бивао различито потписиван, преписиван и допуњаван, но све увек са истим циљем: њиме се, наиме, лажу провинцијалци. Навикли по природи свог живота да лежу са кокошкама, они, провинцијалци, заиста лако наседају на пропаганду о Београду као бучном ноћном граду јер их до једанаест нико не избацује из „Два јелена”, где су, у страху да нешто не пропусте, стигли већ око седам. Насмрт преморени интензивним доживљајем, желудаца оптерећених „специјалитетима” зарад којих и нису морали потезати толики пут, они одлазе својим престоничким рођацима на починак и мисле како су, ето, проклети што напуштају главну забаву која ће, нема сумње, потрајати све до јутра. Немају појма да су се за њима убрзо затвориле капије ноћног забавишта за одрасле и да балканска престоница број 1 спава такође тврдим сном. Тако вам је то: Београд је мирно место, права несрећа за ноћобдије. Осим за оне који су толико блесави да оду у неки бар, а истих у Београду има тушта и тма: један једини, „Лотика” („Лотос бар”).Можда је то разлог што су у Београду посебну славу стекле оне кафане које раде током целе ноћи. Историја кафанског бдења те врсте обухвата десетак наслова, од којих сваки обрађује различити временски период. Како никада нису постојале више од две целоноћне кафане истовремено, оне су функционисале као згодна места да феноменолози, социјални радници, статистичари и милиција утврде тренутни просек београдског становништва јер су се у њих, пред зору, сливале групице сасвим различитих бегунаца од сна – за убогим шанковима тих биртија сакупљали су се, не обавезно тим редом, дошљаци без крова над главом, продавци са околних пијаца, цвеће нашег пасторалног подземља, крем-друштванца из нетом затворених клубова, глумци који прослављају неку премијеру (трећи дан), професионални дискутанти на теме српске литературе и Нобелове награде, путници за прве јутарње возове, златна омладина у потрази за узбуђењима, остареле силеџије, какав стварни пијанац и заљубљени које тешко погађа стамбена криза.
Најчувенији локал овог профила био је и остао „Змајко”, заправо бифе „Браничево” на Бајлоновој пијаци. Али, то не значи да је први на списку: целоноћне кафане биле су, педесетих година, смештене прво око пијаце Зелени венац („Триглав”, „Ловћен”, „Крагујевац”) и међу њима је највећу славу уживала „Мајевица” на углу улица Балканске и Народног фронта. Данас је ту некаква кројачка радионица, и мало ко зна за некад славни локал са бубњаром и гарантованим батинама на јеловнику. Батине нису биле уобичајене у „Табору” на Каленићевој пијаци, кафани која је после рушења (друга половина шездесетих) постала монета за поткусуривање у свакој београдској „операцији носталгија”; ваљда је томе узрок то што је она, више него други слични бирцузи, била стециште кафанских музиканата који су, стижући пред јутро са шихте, доносили нешто од духа праве боемије из тада већ прохујалих времена. Или је то био само фолклор, који су стварали и потпиривали познати новинари, такозвани „слободни репортери”, вечни путописци на трагу сопствене (кафанске) свакидашњице. Тек када је „Мајевица” затворена а „Табор” срушен, долази велика епоха „Змајка”. Дотични Змајко био је угоститељ посебног кова – могао је да ради само ноћу. Када су његово „Браничево” привели закону, то јест пропису да бифеи могу да раде само до десет и не пре шест, он је отишао у „Бродарску касину” и ту биртију на пристаништу, последњу рупетину, претворио збиља у нешто из романа Џека Лондона или из оних филмова у којима су играли Џон Гарфилд и Едвард Г. Робинсон. Много касније, Змајко је покушао да експеримент понови са кафаном „Бока” у самом центру града и ту се, после неуспеха, његова угоститељска каријера губи из пажње јавности.
Крај своје каријере Јања је доживео под точковима аутомобила, а почео је сасвим сулудо, отворивши у стакленику на врху Ташмајдана целоноћни бифе под звучним називом „Последња шанса”. У прво време „Шанса” је примала једва десетак гостију и продавала највише пар барених коленица за ноћ, но како се ствар прочула, посао је полако почео да се шири и данас је „Последња” огроман, „светски” локал у коме постоји неисцрпан број могућности да изгубите главу и поред сталног присуства одреда милиције. Једина вам је утеха да се то обично догађа другима. Тако опасно није било у време „слободне конкуренције”, када је „Шанси” оштро конкурисала суседна „Конзерва”, регистрована званично као „ТВбифе”: та се лимена барака налазила поред зграде Телевизије, у Абердаревој, и фигурирала је као веома снобовско место, где је свет свраћао као на ћабу да види популарна лица са „малог екрана”. Била је то последица ондашње моћи телевизије, но када је слава „Конзерве” кренула да угрожава само постојање телевизије и несметано одвијање њеног програма (било је све више „директних преноса” увоштених у „ТВ бифеу”), удешено је некако да се барака сруши.
За ова два локала везан је успон и пад једне бгд. ноћне „професије”, скопчане са разним опасностима, којој су се, са чудном страшћу, одавали чак и људи познати као примерни очеви, одлични другови, интелигентни саговорници, поуздани радници. Реч је о специфичној, доста мазохистичкој, работи познатој као „скандал-мајстор”, то јест о збијању опаких шала, често по цену живота. Највећи београдски скандал-мајстор погинуо је када је, враћајући се из „Шансе”, покушао да изведе тачку парапсихолошког заустављања саобраћаја. Пре тога је успео да једног Енглеза закључа у клозет код Народног позоришта и кључ баци у канализацију. Једном је украо радио у „Мадери”, али су га ухватили када се вратио по регистар-касу. Успевао је да са тубом (музички инструмент, највећи) непримећен уђе у оперу и задува у грозни плех баш када на распоред дође љубавни дует лирског сопрана и тенора. Био је у стању да у Дому ЈНА попије пиће целој бригади и мирно се сруши у несвест. И све тако, низашта. Обично се правдао да је то што чини последица тешког детињства, које је провео у Маутхаузену: „Излазак само четвртком, мој господине!” Но, и тамо је направио неки скандал и кажњен је доживотним искључењем из свих логора на територији Трећег рајха. Иначе, био је изванредно успешан човек, који је већи део свог радног века провео на одговорним положајима у иностранству.
Овде негде био би и крај посебне историје београдских ноћних бирцуза. Данашње дежурно свратиште за оне којима је касно за легање, а рано за устајање, налази се прилично далеко од центра, на пијаци Стари ђерам, и зове се „Јабланица”. Значајно је као археолошки узорак оних локала у којима је обавезно писало: „Свака намерно разбијена чаша наплаћује се на лицу места 50 дин.” Овде пише нешто друго: „Пауза за чишћење локала од 6:00 до 6:30 h.” Поставља се питање шта радити тих дугих пола сата. Ништа једноставније: прошетајте пијацом и купите цвеће – можда ће вас то извадити.
-----------------------------------------------------------
Бедекер кроз носталгију
Београдска издавачка кућа „Дерета” (www.dereta.rs) недавно је објавила ново издање књиге „Београд за почетнике” Богдана Тирнанића (1941–2009). „Политика” ће у недељним бројевима објавити серију есеја из овог својеврсног водича кроз сентименталну историју Београда познатог новинара који је писао и за наш лист.
Богдан Тирнанић
објављено: 29.04.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου