Хришћанске светиње које поштују и посећују поједини муслимани јесу манастир Острог и капела Светке Петке на Калемегдану, док део православних верника сличан однос има према Муратовом турбету у Приштини или текији Серсем Алије у Тетову(Фото Танјуг)
Вишевековни суживот хришћана и муслимана на овим просторима донео је сукобе и нетрпељивости, али и мешовите бракове, усвајање обичаја и језичких израза, па и делимично мењање религијске праксе. Толико различити, хришћанство и ислам, сусревши се на Балкану, почели су делимично да се преплићу, па се дешава да православац одлази код хоџе, а муслиман у православни храм. О постојању двоверства најбоље сведоче исламске суфије које су, усвајајући мешавину исламских и хришћанских народних веровања с наглашеном идејом социјалне правде, били најбољи мисионари ислама, каже презвитер др Срђан Симић, који је изучавао ислам на докторским студијама из оријенталистике.
– Познате су рифаијске дервишке групе у Сарајеву које користе молитвену технику „зикр”, која нас у великој мери подсећа на хришћанску молитву непрестаног призивања имена Христовог. О верском и народном поштовању хришћанских светиња од стране муслимана на овом простору сведочи нам и њихово учествовање у неким хришћанским молитвословљима и обредима, као, на пример, у чину малог водоосвећења на Млади петак, учествовање у акатистима везанимза службе Свете Петке и Светог Пантелејмона, паљење свећа, лојаних, не воштаних, за душе живих сродника и преминулих предака, посете хришћанским светињама у којима се чувају свете мошти па чак и пасивно учествовање у великим хришћанским празницима као што су Божић, Васкрс и Вазнесења. Црквени празници који су посвећени Христовом рођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу муслимански верници обележавају синкретистички, на њихов начин, окупљањем око светиња и паљењем свећа за своје претке верујући да ће им поштовање хришћанских празника донети напредак како у свакодневном послу тако и у здрављу – наводи отац Срђан.
Неке од хришћанских светиња које посећују и муслимани јесу црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, манастир Високи Дечани на Космету, манастир Острог у Црној Гори, црква Рождества Пресвете Богородице и капела Светке Петке на Калемегдану, Саборна црква, набраја отац Срђан. С друге стране, део православних верникаобилази како хришћанске, тако и исламске светиње, Муратово турбе у Приштини, на пример, или текију Серсем Алије у Тетову. У текији Кавак-баба у Бугарској врше се и хришћанске сахране, а неки надгробни споменици имају и хришћанско име покојника, истиче отац Срђан. Није такође непознато да по савет, помоћ, али и реч утехе неки верници одлазекод хоџе.
– Одлазе неки квазихришћани код шејха или хоџе да траже израду магијских записа, који се наплаћују а немају заправо никакву религијску моћ, а такви митолошки обреди и ритуали су далеко не само од хришћанске вере него и од сваке озбиљности – каже отац Срђан.
Он објашњава да се најчешће ради о ручно исписаним записима на цедуљицама који често немају никакве везе са арапским језиком. Распрострањеност оваквог двоверства, религијског синкретизма на тлу Балкана вероватно је у вези са односом исламских освајача према хришћанским поданицима у доба продора Османлија на ово подручје.
– Османски ислам, продирући на некадaшњу византијску територију Балканског полуострва показао је извесну флексибилност према хришћанима. Покорио их је али без обавезе насилног преобраћења, потиснувши веру у сферу приватности, дарујући на тај начин поробљеним балканским народима кроз такозване милет системе верску слободу, законе и вође, истовремено успостављајући са њима културну и језичку блискост која је и допринела делимичној асимилацији и стварању специфичног варијетета османског ислама. Такав османски културни печат уз релативизован однос према немуслиманима приметан је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији, Македонији, Бугарској и Албанији – наводи презвитер др Срђан Симић.
Ј. Чалија
објављено: 30.04.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου