Некада је била виноград. У њеној непосредној близини подигнута је Прва варошка болница, а у цветној градини митрополита Михаила са летњиковцем, чесмом, украсним дрвећем и воћем одмарале су најзначајније личности с краја 19. века. Лаза Лазаревић, Јован Цвијић... изабрали су је као место за своје домове, а водеће архитекте почетком прошлог века попут Јелисавете Начић и Милана Антоновића оставили су у данашњем центру града ауторски печат. Због свих тих вредности Копитарева градина утврђена је за просторну културну историјску целину 1968. године.
Овај архитектонски бисер оивичен улицама Јелене Ћетковић, Ђуре Даничића, Копитареве градине, Шафарикове и дела Улице Џорџа Вашингтона данас се не може похвалити чињеницом да се о њему сви станари брину, а последњи пример је готово напуштена зграда у Улици Јелене Ћетковић 10. И то не би био проблем да аутентични амбијент који је због своје лепоте завредео заштиту државе није доживео да делује сабласно. У згради живе само две породице, а стотине квадрата празног простора круни се под канџама влаге. Дама одрасла почетком двадесетог века на броју десет у Улици Јелене Ћетковић у већинском је власништву особе која је, све су прилике, у истражном затвору. О водоводним цевима, нагомиланим рачунима, празним становима и штети коју ствара напуштеност нема ко да брине.
– Реч је о становима који имају власнике. У згради ради интерфон, а фасада није оронула. Ходник је окречен и ништа ванредно, осим чињенице да је један стан откључан, нисмо уочили – каже Дејан Ковачевић, начелник општинске управе Старог града.
Екипа „Политике” обишла је зграду и уверила се да су тврдње Ковачевића на месту, али и да једини проблем није један откључан стан. Запуштени су и други станови, а вода из зграде влагом угрожава живот у становима житеља броја 12.
Надлежност не припада ниједној државној или градској институцији јер је реч о приватном поседу. Они који трпе штету морали су сами да реше проблем. Све је у рукама скупштине зграде, што потврђује и Лидија Котур из Градског завода за заштиту споменика културе града.
– Када уочимо недомаћинско газдовање заштићеним здањима, обавештавамо грађевинску и комуналну инспекцију. Само када је реч о споменицима културе можемо да покренемо поступак за одређивање старатељства над објектом када се власници или корисници не брину о њему. То смо последњи пут урадили за биоскоп „Балкан” – истиче Котурова.
Копитарева градина није била „рајско место” само за утицајне људе. Изнедрила је генерације Београђана које дух места у коме су одрасли поносно чувају од заборава. Међу њима је и Душан Митровић, који јекоментарима морао да се огласи када је прочитао наш текст „Мистериозна кућа број 10 у Улици Јелене Ћетковић”.
Митровић је, жалећи што овакав драгуљ пропада, у коментарима испод текста предложио и да се два спрата празног простора издају док се нанета штета не надокнади.
„Згрануло ме је шта се сада дешава на овом месту. Сећам се да смо у Копитаревој градини пикали лопту као клинци. Шеки, Буцко, брат му Мирко, Живота Обрадовић, Бора – Тарзан Митровић, Веља Здравковић... У овој згради живели су Жикица са мајком и две сестре. Једна се звала Мила. Другој сам заборавио име. Становала је и моја професорка Зора Пејић. Сви смо били заљубљени у њу. Зграда је била заиста дивна. Испод прозора је стално долазио Шеки. Појавио би се на „веспи” и покушавао да „збари” Милу тако што би ципеле гланцао петохиљадарком...”, присећа се Митровић лепих времена.
Сећање на живот у Копитаревој градини пробудило је Митровићеву жељу и да ступи у контакт са саучесницима у пикању лопте и људима које вежу лепа искуства из овог краја. Замолио је оне који буду прочитали његов коментар, а препознају се, да му се јаве.
---------------------------------------
Рођена пре век и по
Уређење Копитареве градине започело је шездесетих година 19. века, а урбанизацију тог дела града подстакло јеподизање Прве варошке болнице у Улици Џорџа Вашингтона 1868. године. Прве куће на Копитаревој градини подигнуте су крајем 19. века. Београдска општина је почетком 20. века израдила план парцелације и просецања улица на овом простору који је спроведен већ 1905. године. Постепено, простор се формирао као амбијентална целина око озелењеног трга уређеног 1907. године на месту некадашње Митрополитове баште, који је 1924. године добио име по слависти Јернеју Копитару – Копитарева градина. Тада је формиран њен изглед који одговара данашњем, кажу у Заводу за заштиту споменика културе града.
– Своје куће осим предузимача и трговаца градили су и чувени српски научници, књижевници, архитекте и уметници, попут Јована Цвијића (Јелене Ћетковић 5), Љубомира Стојановића (Копитарева градина 5), Лазе Лазаревића (Хиландарска 7), Милана Антоновића (Хиландарска 11), Петра Палавичинија (Jелене Ћетковић 6).
Већина објеката реализована је према пројекту водећих српских архитеката овог раздобља – Милана Антоновића, Стојана Тителбаха, Јелисавете Начић, Данила Владисављевића – истичу у тој градској служби.
објављено: 09.04.2012.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου