(Илустрација С. Печеничић)
Резултати једног недавно објављеног истраживања показују да се наши људи у
свакодневној комуникацији са непознатима на послу или на улици не осећају
довољно цењеним. Колико нам други људи – они са којима нисмо блиски и које лично
не познајемо – својим начином комуникације показују да нас уважавају и
препознају као вредна људска бића?
Социјални простор у коме се налазимо се може грубо поделити на интимност и јавност. Интимност је оно социјално поље у којем смо окружени људима који су нам блиски, а јавност чини оно поље у којем смо са људима са којима нисмо блиски и то било да их познајемо, било да их не познајемо.
Блиски односи су простор у којем обитавају разне врсте љубави. Али квалитет наших живота није одређен само интимним простором, већ и тиме какав је наш живот у јавности. Ма колико било лепо у блискости, блискост не може компензовати наш свакодневни живот у јавности. Можемо се запитати како се наш човек осећа када хода улицом: равнодушно, сумњичаво, уплашено, љутито, поштовано, увређено? Наш доживљај јавности је скуп свих комуникација са људима које сусрећемо у којима нам они начином на који нам се обраћају и како се према нама понашају поручују колико нас уважавају. Морамо свакодневно да комуницирамо у продавници, на шалтеру, у саобраћају, а од начина комуникације зависи да ли ћемо се осетити потцењеним или уваженим.
Да бисмо уважавали и оне које не познајемо морамо да осећамо да смо са њима повезани, да припадамо истој заједници, да смо и ми и они део неког заједничког ми. Пуно је путописаца пролазило овим крајевима и описивало наше људе као срдачне, топле и пуне гостопримства према странцима. Колико је данас остало од тог менталитета?
Главна негативна промена у нашем менталитету до које је дошло у последње две деценије јесте да су непознати људи постали сумњиви. Незаинтересованост, равнодушност, безсаосећајност, сумњичавост, грубост и бахатост су заменили уљудност, љубазност, обзирност и слична осећања. Зато је пут обнове овог друштва управо у томе да развијамо однос самопоштовања и поштовања других. Нема доброг места за живот без културне свакодневне комуникације. Они који су имали прилику да бораве у неким другим земљама где се често исказује поштовање према непознатима могли су да буду изненађени како овакви поступци утичу да се људи боље осећају.
Зато нема важнијег задатка од враћања достојанства грађанину, стварања његовог доживљаја да јесте поштован, да јесте важан. Зато уважавајмо друге, али и захтевајмо да нас уважавају. Државу такође треба подсећати да је у обавези да у својим законима поштује своје грађане. За такво подизање квалитета живота није нам потребан никакав кредит.
Социјални простор у коме се налазимо се може грубо поделити на интимност и јавност. Интимност је оно социјално поље у којем смо окружени људима који су нам блиски, а јавност чини оно поље у којем смо са људима са којима нисмо блиски и то било да их познајемо, било да их не познајемо.
Блиски односи су простор у којем обитавају разне врсте љубави. Али квалитет наших живота није одређен само интимним простором, већ и тиме какав је наш живот у јавности. Ма колико било лепо у блискости, блискост не може компензовати наш свакодневни живот у јавности. Можемо се запитати како се наш човек осећа када хода улицом: равнодушно, сумњичаво, уплашено, љутито, поштовано, увређено? Наш доживљај јавности је скуп свих комуникација са људима које сусрећемо у којима нам они начином на који нам се обраћају и како се према нама понашају поручују колико нас уважавају. Морамо свакодневно да комуницирамо у продавници, на шалтеру, у саобраћају, а од начина комуникације зависи да ли ћемо се осетити потцењеним или уваженим.
Да бисмо уважавали и оне које не познајемо морамо да осећамо да смо са њима повезани, да припадамо истој заједници, да смо и ми и они део неког заједничког ми. Пуно је путописаца пролазило овим крајевима и описивало наше људе као срдачне, топле и пуне гостопримства према странцима. Колико је данас остало од тог менталитета?
Главна негативна промена у нашем менталитету до које је дошло у последње две деценије јесте да су непознати људи постали сумњиви. Незаинтересованост, равнодушност, безсаосећајност, сумњичавост, грубост и бахатост су заменили уљудност, љубазност, обзирност и слична осећања. Зато је пут обнове овог друштва управо у томе да развијамо однос самопоштовања и поштовања других. Нема доброг места за живот без културне свакодневне комуникације. Они који су имали прилику да бораве у неким другим земљама где се често исказује поштовање према непознатима могли су да буду изненађени како овакви поступци утичу да се људи боље осећају.
Зато нема важнијег задатка од враћања достојанства грађанину, стварања његовог доживљаја да јесте поштован, да јесте важан. Зато уважавајмо друге, али и захтевајмо да нас уважавају. Државу такође треба подсећати да је у обавези да у својим законима поштује своје грађане. За такво подизање квалитета живота није нам потребан никакав кредит.
објављено: 22.12.2012.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου