Филм: „Кад сване дан”, режија Горан Паскаљевић, улоге:
Мустафа Надаревић, Предраг Ејдус, Небојша Глоговац, Мето Јовановски... Трајање
90 минута, производња Србија, 2012.
Из филма „Кад сване дан”
Пензионисани професор музике 72 године је мислио да је Миша Бранков да би га
случајно откопавање старе, омалене кутије са фотографијом и нотним папиром
недовршене композиције, затекло потпуно неспремног за изненадну спознају да је
читав његов претходни живот био нека врста опсене.
Дете одрасло на војвођанском салашу, окружено љубављу родитеља и брата, који су га одхранили, одшколовали и послали у велики град да се бави уметношћу, скроман и вољени професор који је налазио времена и да музиком подучава талентовану ромску децу, суочава се сада са болном истином да није оно што је мислио да јесте. И да није од рода Бранкових, већ да је Јевреј, усвојено сироче Вајсових – брачног пара страдалника у нацистичком логору на Старом сајмишту на почетку Другог светског рата...
Ово је, у најкраћем, сиже филмске приче „Кад сване дан”, Горана Паскаљевића, са сценаристичким потписима Филипа Давида и самог редитеља. Иако је реч о фикцији, ово је заиста могао да буде нечији живот. Интима и судбина неке од жртава холокауста. И зато „Кад сване дан” може и да дирне и да гане.
Може и да подучи и научи, јер ово у основи и јесте едукативно-дидактички филм који из специфичног угла осветљава један део страшног историјског периода. Може и да пробуди успавану савест. То негде и јесте намена овог Паскаљевићевог филма. Да имплицитно стави на знање да је простор некадашњег сабирног центра, у којем се тестирала и „душегупка”, већ деценијама и неадекватно обележен и запуштен и као такав утонуо у заборав, али и да укаже и на то да се данас у 21. веку у позицији грађана „другог реда” налазе Роми...
По редитељском поступку, „Кад сване дан” је најједноставнији Паскаљевићев филм. У заплет се „ускаче” готово одмах, без великог увода, без одлагања, без комплексних карактеризација, паралела или алегорија. Одмах напред, са пуном озбиљношћу сваке, готово, статичке сцене, у којој је све представљено јасно, без улепшавања и без отворених могућности за интерпретацију или евентуално гледаочево домаштавање. У случају овог Паскаљевићевог филма, нарација је дословна. Нема изненађења или неочекиваног. Све је онако како је задато да видите пред собом на великом екрану.
Са том свесно одабраном једноставношћу, баш као и са свесно одабраним спорим (али не и тромим) филмским ритмом, Паскаљевић ипак постиже готово истоветан крајњи резултат који је постизао и у својим претходним филмовима – а то је емоција. Она се у случају филма „Кад сване дан” рађа и расте пре свега захваљујући упечатљивој изведби глумца Мустафе Надаревића.
На Надаревића је Паскаљевић „свалио” добар део филмског терета, стављајући његов лик у позицију да готово непрестано, један на један, комуницира са осталим ликовима док се около ништа не дешава. Надаревић је готово у сваком кадру. Својим лицем, на којем се смењује читава скала и најтананијих емотивних стања, он успешно попуњава и сваку (повремену) наративну празнину филма, па се гледалац за његов лик дирљивог, топлог и надасве душевног старца, са лакоћом веже.
Емотивном корпусу филма „Кад сване дан” снажно доприноси и фотографија Милана Спасића Папија, верног Паскаљевићевог сарадника, који је сада својим сниматељским мајсторијама и беспрекорним стилом успешно показао и сву изолацију Надаревићевог лика, окруженог магловитом и суморном околином. Градњи емоција доприноси и дирљива и памтљива оригинална музика Влатка Стефановског који је отелотворио ону, недовршену композицију из случајно откопане металне кутије на простору некадашњег логора смрти, на чије се претварање у Меморијални центар још чека...
Дете одрасло на војвођанском салашу, окружено љубављу родитеља и брата, који су га одхранили, одшколовали и послали у велики град да се бави уметношћу, скроман и вољени професор који је налазио времена и да музиком подучава талентовану ромску децу, суочава се сада са болном истином да није оно што је мислио да јесте. И да није од рода Бранкових, већ да је Јевреј, усвојено сироче Вајсових – брачног пара страдалника у нацистичком логору на Старом сајмишту на почетку Другог светског рата...
Ово је, у најкраћем, сиже филмске приче „Кад сване дан”, Горана Паскаљевића, са сценаристичким потписима Филипа Давида и самог редитеља. Иако је реч о фикцији, ово је заиста могао да буде нечији живот. Интима и судбина неке од жртава холокауста. И зато „Кад сване дан” може и да дирне и да гане.
Може и да подучи и научи, јер ово у основи и јесте едукативно-дидактички филм који из специфичног угла осветљава један део страшног историјског периода. Може и да пробуди успавану савест. То негде и јесте намена овог Паскаљевићевог филма. Да имплицитно стави на знање да је простор некадашњег сабирног центра, у којем се тестирала и „душегупка”, већ деценијама и неадекватно обележен и запуштен и као такав утонуо у заборав, али и да укаже и на то да се данас у 21. веку у позицији грађана „другог реда” налазе Роми...
По редитељском поступку, „Кад сване дан” је најједноставнији Паскаљевићев филм. У заплет се „ускаче” готово одмах, без великог увода, без одлагања, без комплексних карактеризација, паралела или алегорија. Одмах напред, са пуном озбиљношћу сваке, готово, статичке сцене, у којој је све представљено јасно, без улепшавања и без отворених могућности за интерпретацију или евентуално гледаочево домаштавање. У случају овог Паскаљевићевог филма, нарација је дословна. Нема изненађења или неочекиваног. Све је онако како је задато да видите пред собом на великом екрану.
Са том свесно одабраном једноставношћу, баш као и са свесно одабраним спорим (али не и тромим) филмским ритмом, Паскаљевић ипак постиже готово истоветан крајњи резултат који је постизао и у својим претходним филмовима – а то је емоција. Она се у случају филма „Кад сване дан” рађа и расте пре свега захваљујући упечатљивој изведби глумца Мустафе Надаревића.
На Надаревића је Паскаљевић „свалио” добар део филмског терета, стављајући његов лик у позицију да готово непрестано, један на један, комуницира са осталим ликовима док се около ништа не дешава. Надаревић је готово у сваком кадру. Својим лицем, на којем се смењује читава скала и најтананијих емотивних стања, он успешно попуњава и сваку (повремену) наративну празнину филма, па се гледалац за његов лик дирљивог, топлог и надасве душевног старца, са лакоћом веже.
Емотивном корпусу филма „Кад сване дан” снажно доприноси и фотографија Милана Спасића Папија, верног Паскаљевићевог сарадника, који је сада својим сниматељским мајсторијама и беспрекорним стилом успешно показао и сву изолацију Надаревићевог лика, окруженог магловитом и суморном околином. Градњи емоција доприноси и дирљива и памтљива оригинална музика Влатка Стефановског који је отелотворио ону, недовршену композицију из случајно откопане металне кутије на простору некадашњег логора смрти, на чије се претварање у Меморијални центар још чека...
објављено: 28.12.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου