Московска православна гимназија у име Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова, где се проучава српски језик, примила је српску списатељицу Љиљану Хабјановић-Ђуровић.Ова школска установа ради од 1991. године. О циљевима и задацима школовања говорио нам је директор гимназије, православни свештеник отац Сергиј Махоњин.
То је у суштини био специјални пројекат. Многи верници који још нису били тако блиски цркви, хтели су да васпитавају своју децу у хришћанским традицијама. Зато осим општих знања за нас је важно и да обновимо изгубљену везу са православном традицијом.
И морам рећи да сам као православни свештених задовољан својим ученицима. Многи који су завршили школу имају преко 30 година, неки имају много деце. При томе сфере делатности су код њих различите. Неко остаје да предаје у гимназији, неко иде у државну службу, а има и оних који посвете свој живот служењу Цркви.
У свом систему васпитања користимо не само домаће методике, већ гледамо на то шта можемо да сматрамо стваралачким. Мени се много допада у грчком моделу. А много у српском, тако блиском нама. Управо зато се код нас предаје српски. Српски језик, како ми се чини, ствара унутрашњу културу, пружа нам могућност да је упијемо, осмислимо и спознамо. И морам да кажем да нам је сусрет са Љиљаном Хабјановић-Ђуровић у томе помогао још више.
Разговор са српском списатељицом и ученицима гимназије трајао је читав сат. Љиљана је са задовољством одговарала на питања деце, говорила им о родном граду Крушевцу, где су очувани споменици, посвећени бици на Косовом Пољу. Љиљана Хабјановић-Ђуровић је говорила о принципима свог писања.
Мени је врло важно да све о чему пишем буде тачно. Дакле да истоијски подаци буду тачни и поуздани, а они духовни део, који пишем, буде потпуно у складу са учењем Цркве и са делима светих отаца. Морам да кажем да ми много значи, да мени је веома важан митрополит Амфилохије. Ја имам ту срећу и заиста привилегију да могу да се јавим кад је страшно важно. Али се увек уздржавам да га узнемиравам, ако није нешто стварно страшно много важно.
Кад узмем телефон да га позовем, увек помислим „Боже, ко зна, коју он битну ствар за Цркву и државу ради у овом тренутку, а ја му се сад јављам са нечим што је мени важно!“
Али кад завршим рукопис и кад нисам баш потпуно сигурна да ли сам све урадила како треба, да ли нисам негде погрешила и огрешила се, онда замолим митрополита да прочита га. На моју велику срећу, то не буде никаквих канонских грешака, али се ја осећам сигурније, кад књига изађе, а и митрополит ми напише предговор.
Деца су припремила за своју гошћу из Србије велики културни програм: читали су на руском стихове из српских епских песама, изводили руске народне песме. Али ипак централни моменат програма је била позоришна поставка на основу сижеа из књиге Љиљане Хабјановић-Ђуровић Игра анђела. То је сиже из српске историје везан за битку на Косову. Он говори о сусрету књегиње Милице са њеним сином вуком пошто је он прешао на страну Турака.
Љиљана Хабјановић-Ђуровић је већ представљала у Москви превод књиге Игра Анђела на руски. Видети оваплоћење свог рада на сцени увек је драг поклон за сваког аутора.
Ја сам већ рекла, кас сам се обратила деци, да кад сам видела како они то лепо глуме разумела сам какву сам лепу књигу написала. Дакле, наравно, утисак је био диван. А морам да кађем да међу овом децом која су глумила видела сам и прави таленат. И било би шта је то да дечко који је глумио Вука Лазаревића једног дана не буде глумац. Иначе. Врло сам срећна што видим да се овде у Русији читају моје књиге. То ми заиста много значи.
По онончању манифестације испред Љиљане Хабјановић-Ђуровић направио се дуг ред: ученици са књигама списатељице добијали су аутограме за успомену. То значи да сусрет није прошао узалуд.
(Глас Русије)
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου