Снежна олуја за „изазиваче судбине”

Екстремно скијање

Некоме никад довољно адреналина. Иако скијање спада у физички захтевније  и узбудљивије спортове, они најекстремнији су се досетили још опаснијег спуштања низ планине. Ако то може да се назове спуштање, јер су у питању прави акробатски скокови од више десетина метара. Избегавање оштрих врхова стена, при доскоку, залеђених покорица над снежним провалијама и „трке” са мањим лавинама које сами скијаши иницирају спуштањем по ризичним путањама низ планине. Превртања по дубоком снегу, спадају у основни арсенал ових врхунских скијаша, боље рећи чаробњака на скијама или борду. Хеликоптерима доспевају на врхове и тада искачу са пет метара висине уколико не постоји ни парче од десетак метара простора где би хеликоптер могао да се „приземљи”. Обично су у питању висови Европе: Алпи, Доломити, Шведској, Финској, ледници у Аргентини , Чилеу, Патагонији,  Новом Зеланду, Хималајима. На крајњем северу Америке, Аљасци,  Гренланду, Британској Колумбији у Канади, Елбрусу на Камчатки у Русији. Групе су од три до пет скијаша или „даскаша” (сноу–бордера) а постоје већи хеликоптери у које стане и по десет скијаша са све опремом који се спуштају на ледене висове.
 Кажу да се осећају као освајачи, први истраживачи поларних белина или астронаути на месецу. Кад „заору” по дубоком, прхком снегу као пудер, који лети на све стране, док се хеликоптер подиже и оставља их на „боговским” висинама. –Замишљате да сте сами на свету а само алпинисти, када освоје неки врх, знају какав је осећај –каже један од залуђеника за хели скијање и додаје да на класично скијање више и не одлази. Како је овај вид екстремног скијања захтеван не само због скијашког знања, већ и по потребној опреми (лавина бипер, мини прва помоћ, сигналне ракете са бојом за обележавање места у белим беспућима за спасиоце због евентуалне незгоде) али највише физичкој припремљености, не може баш свако да се бави овим, чак и ако пожели. Важан разлог је и цена ових екстремних жеља. Један дан по захтевнијим ревирима за хели скијање на Аљасци, Гренланду, Хималајима или Патагонији кошта између 500 и чак  3.000 долара. Постоје и мирније али не и знатно јефтиније варијанте хели скијања по висовима најпознатијих скијашких центара Европе. У Швајцарској су то Сент Мориц или  Гштат где  се са врха глечера „Гемсхоф” спуштају са 3.000 на 1.400 метара уз дужину стазе од десет километара. Потом, у срцу Савојских Алпа– Француска, у ски рају– Три долине на Вал Торенсу, са 3.600 метара надморске висине „преко пута” Мон Блана, искачу из хеликоптера. Оштрим темпом спуштају се вертикално, савладавају разлику од 500– 600 метара надморске висине и тек тада настављају скијање „нормалним” темпом. И то по црним стазама „Комбе де Карон”, „Кол Де Лозин” или санкашкој „ Пеклет” где обичан скијаш има проблема након 12 километара којекаквих стрмека– док је хелио чаробњацима то одмор.
Ипак, најзахтевније спуштање је каже заљубљеници у хелио скијање на Вале Бланшу, у глечерској регији француских Алпа и Мон Блан масива. Оно представља сан сваког скијаша који има знања за „изазивача судбине”. Јер, нема другог имена за ски експерте, док искачу кроз врата хеликоптера и започињу двадесет километара, „борбе за живот”. Оштрог спуста са врхова од 3.842 метара уз 2.700 метара, висинске разлике кроз глечерске тунеле, скијања по ободу снежних провалија у сред лавиринта, пукотина и ледених вртача, у области лавина. Поред плаћања хеликоптера за Белу долину (Вале Бланш), сан свих адреналинских зависника, обавезан је и водич. По групи кошта око 300 евра, јер једини он после доскока кроз „снежну олују” коју стварају елисе, може да проведе групу до подножја на специјално пиће резервисано за „изазиваче судбине” звано „подморница” (чаша вискија убачена у пуну криглу пива) уз испијање на екс.
Идеја овог „скијања” је заправо чист адреналин за зависнике од екстремног и захтевног скијања „на ивици”. А на хели скијању, верујте, они окорели, биће „на ивици” пуно пута, па нек „уживају” кад већ желе.