Neko je u jednom čikaškom listu objavio: Srbija je zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u odbojci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.
Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Dodao bih: Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju boga. Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima.
Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.
Gde se živi od budućnosti jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.
Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.
Pa ti preživi ako si normalan. Sreća za državu da je takvih sve manje. Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći paradoks; živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου