Шта се догодило на Ђурђевдан (7. део)

ПИШЕ: Мирослав ТОХОЉ
Пра­зник је па­дао у че­твр­так, а ово је у сре­ду по­че­ло. Пред хо­те­лом на Ја­хо­ри­ни, у ко­јем ће за­се­да­ти На­род­на скуп­шти­на ра­ди ко­нач­ног ста­ва о Венс-Ове­но­вом пла­ну, за­у­ста­вља се ко­ло­на ауто­мо­би­ла: до­ла­зе Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић, До­бри­ца Ћо­сић, грч­ки пре­ми­јер Кон­стан­тин Ми­цо­та­кис, Мо­мир Бу­ла­то­вић, Зо­ран Ли­лић… Ту су и мо­ји ста­ри при­ја­те­љи Ми­ло­рад Ву­че­лић и Ми­о­драг Пе­ри­шић. До­че­ку­је их, с јед­не стра­не, по­стро­је­на је­ди­ни­ца гар­де са Или­џе, с дру­ге – це­ло­куп­но по­ли­тич­ко вођ­ство Ре­пу­бли­ке Срп­ске: чла­но­ви Пред­сед­ни­штва, скуп­штин­ски ко­ле­гиј, вла­да. На­о­ко­ло око три сто­ти­не но­ви­на­ра.
Увод­ну реч др­жи Ра­до­ван, об­ја­шња­ва за­што је у Ати­ни услов­но при­хва­тио план, и шта он зна­чи. По­сле Ра­до­ва­на, за го­вор­ни­цом је Ми­цо­та­кис. „Не­мој­те да­нас из­вр­ши­ти ко­лек­тив­но са­мо­у­би­ство“, ве­ли. Го­во­ри за­тим До­бри­ца. По­сле Ми­ло­ше­ви­ћа, Бу­ла­то­ви­ћа, по­ру­ке Ње­го­ве све­то­сти па­три­јар­ха Па­вла, и не­ко­ли­ци­не по­сла­ни­ка, ко­ји се ја­сно из­ја­шња­ва­ју про­тив при­хва­та­ња ка­пи­ту­ла­ци­је, сле­ди па­у­за за ру­чак. По­но­во се ра­ђа­ју на­род­ни по­сла­ни­ци, сви су про­тив Вен­са и Ове­на.
Већ је ду­бо­ка ноћ. За го­вор­ни­цу из­ла­зи ге­не­рал Мла­дић, на­ре­ђу­је ађу­тан­ти­ма да из­ве­се опе­ра­тив­ну ма­пу: „Го­спо­до, ово је фак­тич­ка си­ту­а­ци­ја ју­че у под­не на про­сто­ри­ма бив­ше Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Ово је ре­зул­тат на­мет­ну­тог ра­та срп­ском на­ро­ду… Ави­о­ни аме­рич­ки, ен­гле­ски и фран­цу­ски, во­ђе­ни не­мач­ким струч­ња­ци­ма из ’авак­са’, над­ле­ћу на­ша се­ла и гра­до­ве у бри­шу­ћем ле­ту. Под том пре­си­јом ни­кад наш на­род ни­је био; наш на­род ни­ка­да ни­је био на­пад­нут ве­ћом си­лом не­го што је ова си­ла, и наш на­род ни­ка­да ни­је био угро­жа­ван од опа­сни­јег не­при­ја­те­ља. Наш на­род је на­пад­нут нај­сви­ре­пи­јим оруж­јем ко­га је људ­ски ум ство­рио. Наш на­род је на­пад­нут до­ју­че­ра­шњим сво­јим су­гра­ђа­ни­ма из со­ли­те­ра, дру­го­ва из шко­ле и пред­у­зе­ћа, и наш се на­род ни­је при­пре­мао за та­кав рат ни­ти је мо­гао са­ња­ти да ће има­ти та­квог не­при­ја­те­ља… Они су има­ли ко­а­ли­ци­ју и Фра­њо Туђ­ман је до­че­ки­вао Али­ју Изет­бе­го­ви­ћа са по­ча­сном че­том у За­гре­бу. Има­ли су ви­ше су­сре­та и пред свет­ским ме­ди­ји­ма, и је­дан и дру­ги су об­ја­ви­ли рат и до­не­ли за­јед­нич­ку де­кла­ра­ци­ју о рат­ним деј­стви­ма про­тив на­шег на­ро­да. А Изет­бе­го­вић је оти­шао ко­рак да­ље и об­ја­вио рат Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри и Ју­го­сло­вен­ској на­род­ној ар­ми­ји. До да­нас та­кве мон­стру­о­зне од­лу­ке, и по­ред то­ли­ке про­ли­ве­не кр­ви, ни­су по­ву­че­не… Ово је се­ло Те­гар, на са­мој гра­ни­ци са Ср­би­јом. У ју­ну ме­се­цу гле­дао сам не­ви­ђе­ну сли­ку, мо­рам је ре­ћи ов­де и ра­ди го­спо­де пред­сед­ни­ка Ћо­си­ћа и Ми­ло­ше­ви­ћа и ра­ди ових по­сла­ни­ка. Се­ло Те­га­ре је го­ре­ло, јер су му­сли­ма­ни све ту ис­ко­ре­ни­ли. Са дру­ге су стра­не де­ца из срп­ског се­ла игра­ла фуд­бал. Ср­би смо и јед­ни и дру­ги. На­шао сам се у се­лу Дри­ња­чи ка­да је про­ла­зио кон­вој УН­ХЦР-а са де­сет до пет­на­ест ка­ми­о­на из Сре­бре­ни­це са око 850 му­сли­ман­ске де­це и же­на. Ни­ко ни­је мо­гао да за­др­жи мај­ку јед­ног је­да­на­е­сто­го­ди­шњег де­ча­ка, Сло­бо­да­на Сто­ја­но­ви­ћа, ко­јег је из­ве­сна Му­ла Ко­сов­ка из Вла­се­ни­це на­те­ра­ла да ис­ко­па соп­стве­ни гроб у се­лу Ка­са­ба, а по­сле га на нај­сви­ре­пи­ји на­чин умо­ри­ла, од­се­ца­ју­ћи му пр­во пр­сте, да не при­чам оста­ле гро­зо­те… Го­спо­до по­сла­ни­ци, Аме­ри­ка је ве­ли­ка си­ла, не мо­же­мо ми њој ићи пр­стом у око, а НА­ТО пакт је још ве­ћа си­ла, ње­му још ма­ње. Али ја вас мо­гу уве­ри­ти да ни они на­ма не мо­гу ићи пр­стом у око!“
За го­вор­ни­цом су по­но­во сви од го­сти­ју. Отво­ре­но по­зи­ва­ју да се план при­хва­ти. Ула­зи­мо у ше­сна­е­сти сат за­се­да­ња, и вре­ме је за Ђур­ђев­дан­ски ура­нак. „Мо­лим да гла­са­мо за по­ну­ђе­не пред­ло­ге“, за­кљу­чу­је Кра­ји­шник. По­и­ме­ни­це. Пе­де­сет и је­дан по­сла­ник су за то да се план од­ба­ци. У си­ту­а­ци­ји ка­да је мо­гућ­ност из­бо­ра све­де­на на са­мо је­дан ис­ход, нај­бо­ље је окре­ну­ти ле­ђа том ис­хо­ду и по­тра­жи­ти дру­ги. Љу­ти и мр­ки, го­сти нас на­пу­шта­ју спо­ред­ним из­ла­зом. Ако је ове но­ћи би­ло из­ме­ђу Ка­ра­ђор­ђа и Ми­ло­ша, он­да не­ка Ка­ра­ђор­ђи­је при­слу­жи све­ћу пред ли­ком све­тог По­бе­до­но­сца