У Србији званично радно ангажовано нешто мање од 9.000
универзитетских професора, a многи раде на по девет места
У 2011. години рођено је 65.598 малишана, а акредитованих места за упис у
прву годину студија је нешто више од 66.000. Дакле, ми већ сада имамо за свако
рођено дете обезбеђено место на факултету. На факултетима је и велики број
студијских група које не постоје у животу, на пример, имамо 20 назива за
менаџере које тржиште рада не тражи. Србији није потребан оволики број
универзитета и факултета, нити оволико студијских програма. Ако саме образовне
институције не ураде ревизију, живот ће их сигурно натерати на то.
Овим речима професор др Иван Ивић, један од креатора Стратегије развоја образовања Србије, описује тренутно стање у нашем образовању, како се могло чути на скупу који је недавно одржан у Српској академији наука и уметности о теми „Образовање као развојни потенцијал Србије”.
Према прорачунима др Иван Ивића, у овој школској години је уписано 53.000 бруцоша, а 2020. очекује се нешто мање од 38.000. У 2010. дипломирало је 46.000 академаца, а запослено је око 482.000 особа са високом стручном спремом. После 2020. године очекује се да диплому годишње добија само 25.000 младих, што значи да ће за замену тих кадрова бити потребно око 20 година.
– У чисте губитке треба убројати децу која не полазе у школу, децу која не завршавају основну школу (што је од осам до 14 одсто генерације), особе које заврше само основну школу, као и велики број особа са средњим стручним образовањем који немају посао – објашњава др Иван Ивић.
Кључни проблем, по његовој оцени, јесте политика уписа која зависи од потреба образовних институција и запослених у њима, а не од потреба друштва.
– Обично се само говори о одливу мозгова, а заборавља се на дипломиране у високом образовању за којима нема потребе, попут правника, економиста, дипломираних у друштвено-хуманистичким наукама. То су највећи губици у образовању, а не треба занемарити ни огроман број младих чије дипломе практично ништа не вреде јер се уписују на факултете који се лако завршавају, не коштају много, а чија занимања нису потребна Србији – истиче овај стручњак.
Примера ради, 2010. године је дипломирало 5.500 менаџера, а само 600 стручњака за пољопривреду.Осим демографског пада, хаотичне незапослености и дефицита кадрова, др Иван Ивић у разговору указује нам на још један проблем који утиче на квалитет образовног процеса:
– Тренутно у Србији ради нешто мање од 9.000 универзитетских професора, а пошто немамо електронско евидентирање сваког наставника, вероватно их нема ни толико, јер многи раде на по девет места. А када би се пооштрила акредитација,вероватно би многи остали без посла. Европски стандарди су 15 студената на једног професора и када би се то применило било би нам потребно најмање 30.000 наставника. Мањак професора и мањак квалитетних наставника такође је веома негативан фактор квалитета образовања.
Саговорник каже да је уз пооштравање акредитације неопходно и пооштравање критеријума за добијање докторских титула, јер се, истиче, данас докторати веома лако добијају.
Да би се све ово променило, стручњаци у САНУ су предложили да се повећа улагање у образовање на шест одсто бруто друштвеног производа. Неопходан нам је и добар информациони систем у образовању и системи за испитивање исхода и квалитета постигнућа, како би се у сваком тренутку знало стварно стање у систему и да се уради целовити национални систем квалификација (тренутно се ради оквир и само за високо образовање).
– Потребно је усавршити систем за акредитацију образовних институција, усмерити паре ка оним облицима и нивоима образовања који су значајни за развој друштва и привреде и изградити национални систем професионализације позива наставника, професионалног развоја и напредовања. Како би се проверио квалитет високог образовања, било би добро да учествујемо у ОЕЦД програму оцене постигнућа студената – каже др Иван Ивић, додајући да се уз све то подразумева концепт целоживотног образовања и образовања одраслих.
Овим речима професор др Иван Ивић, један од креатора Стратегије развоја образовања Србије, описује тренутно стање у нашем образовању, како се могло чути на скупу који је недавно одржан у Српској академији наука и уметности о теми „Образовање као развојни потенцијал Србије”.
Према прорачунима др Иван Ивића, у овој школској години је уписано 53.000 бруцоша, а 2020. очекује се нешто мање од 38.000. У 2010. дипломирало је 46.000 академаца, а запослено је око 482.000 особа са високом стручном спремом. После 2020. године очекује се да диплому годишње добија само 25.000 младих, што значи да ће за замену тих кадрова бити потребно око 20 година.
– У чисте губитке треба убројати децу која не полазе у школу, децу која не завршавају основну школу (што је од осам до 14 одсто генерације), особе које заврше само основну школу, као и велики број особа са средњим стручним образовањем који немају посао – објашњава др Иван Ивић.
Кључни проблем, по његовој оцени, јесте политика уписа која зависи од потреба образовних институција и запослених у њима, а не од потреба друштва.
– Обично се само говори о одливу мозгова, а заборавља се на дипломиране у високом образовању за којима нема потребе, попут правника, економиста, дипломираних у друштвено-хуманистичким наукама. То су највећи губици у образовању, а не треба занемарити ни огроман број младих чије дипломе практично ништа не вреде јер се уписују на факултете који се лако завршавају, не коштају много, а чија занимања нису потребна Србији – истиче овај стручњак.
Примера ради, 2010. године је дипломирало 5.500 менаџера, а само 600 стручњака за пољопривреду.Осим демографског пада, хаотичне незапослености и дефицита кадрова, др Иван Ивић у разговору указује нам на још један проблем који утиче на квалитет образовног процеса:
– Тренутно у Србији ради нешто мање од 9.000 универзитетских професора, а пошто немамо електронско евидентирање сваког наставника, вероватно их нема ни толико, јер многи раде на по девет места. А када би се пооштрила акредитација,вероватно би многи остали без посла. Европски стандарди су 15 студената на једног професора и када би се то применило било би нам потребно најмање 30.000 наставника. Мањак професора и мањак квалитетних наставника такође је веома негативан фактор квалитета образовања.
Саговорник каже да је уз пооштравање акредитације неопходно и пооштравање критеријума за добијање докторских титула, јер се, истиче, данас докторати веома лако добијају.
Да би се све ово променило, стручњаци у САНУ су предложили да се повећа улагање у образовање на шест одсто бруто друштвеног производа. Неопходан нам је и добар информациони систем у образовању и системи за испитивање исхода и квалитета постигнућа, како би се у сваком тренутку знало стварно стање у систему и да се уради целовити национални систем квалификација (тренутно се ради оквир и само за високо образовање).
– Потребно је усавршити систем за акредитацију образовних институција, усмерити паре ка оним облицима и нивоима образовања који су значајни за развој друштва и привреде и изградити национални систем професионализације позива наставника, професионалног развоја и напредовања. Како би се проверио квалитет високог образовања, било би добро да учествујемо у ОЕЦД програму оцене постигнућа студената – каже др Иван Ивић, додајући да се уз све то подразумева концепт целоживотног образовања и образовања одраслих.
објављено: 03.12.2012.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου