Од крпљења чарапа до Фејсбука

Мала породична радња за позамантерију већ 76 година опстаје у центру Београда

Драгана ради на старој машини за дугмад (Фото З. Кршљанин)

Да већ 76 година, практично на истом месту у центру Београда опстаје мала радња за позамантерију, сведочи стара машина за уградњу дугмади, која као да је пренета из неког музеја. Традицију старог заната у овој радњи мајке преносе на ћерке већ четири генерације. Пре пола године је Бранка Ђуришић, доскорашња власница занатске радње „Маленишка”, уступила место власнице својој ћерки Драгани Јовановић. А Драгана, да би радњу отворила сваког јутра у девет часова, долази из Баваништа у општини Ковин. Исто као што је и њена мајка Бранка деценијама, све док није отишла у пензију, долазила свакодневно из Новог Сада. Кажу, ништа није тешко кад се воли посао који радиш.

Некада су радње са позамантеријом биле у Београду на сваком кораку, а сада их је остало тек десетак. Раније су ове вредне жене моду пратиле из чувеног магазина „Бурда”, а сада гледају „фешн-канале” на телевизији и користе интернет. Присутне су и на „Фејсбуку”, ништа не препуштају случају. Нису их уплашили ни високи намети, таксе и порези, али наводе да је то разлог због чега је овај занат у изумирању.

Традиција је започета 1936. године, када је Бранкина бака Марија почела посао – крпљење болничких мантила, поправку чарапа, пресвлачење дугмади, стављање нитни... Радња им се налазила свега стотинак метара даље од места где и данас ради, у Булевару краља Александра 116, а од 2005, одлуком градских власти пресељени су у Голсвордијеву улицу, око чега и даље воде судски спор.

Нису одустале ни за време Другог светског рата, када је 6. априла 1941. немачка бомба срушила њихов објекат – наставиле су да раде у својој кући и чекале ослобођење. Послератна градска власт им је на истом месту сазидала нову радњу, од 25 квадратних метара, и стан за бака Марију.

Потом је радњу, од 1959. године, наследила Бранкина мајка, Љубица Јовановић, и она је радила наредних 30 година, све до 1989, када власница постаје Бранка.

– Била сам њен радник од 1987. до 1989, а од тада и власник радње. Све до ове године, до априла месеца, када сам отишла у пензију. Пре извесног времена сам се разболела, напунила сам 30 година радног стажа, 60 година живота и 100 одсто инвалидности. Сада имам пензију од 22.000 динара, иако сам целог живота плаћала највише доприносе, како бих имала што већу пензију – прича Бранка.

Драгана је уз мајку цео живот провела у овом послу. И она преноси другима своје знање – већ се спрема и пета генерација наследника. То су њене ћерке Малена (10) и Милица (6).

– Малена, по којој се и радња зове „Маленишка”, већ учи помало. Мора, наравно, да се прати мода, а посао захтева рад са људима, много комуникације, стрпљења и разумевања. Сналазимо се, искусне смо – смеје се Драгана.

Мајка Бранка прича да понекад муштерије купе и оно што им не треба или им се нешто не допадне, па онда долазе да замене, промене, да пребаце на другу страну. И присећа се случајева од пре десетак и више година.

– Дође ми једна муштерија, па каже: „Ја сам ноћас сањала дугме.” И онда почне да тражи у радњи баш такво. Или каже да је неко дугме купила код моје маме, 15 година пре него што сам ја преузела радњу, па јој је отпало и хтела би опет исто да стави. Срећом, 99 одсто муштерија нема екстра захтеве и добро знају шта и како желе да им се направи. Веома сам захвална свима њима, за све ове године – каже Бранка.

Посао са позамантеријом захтева много улагања, много робе на једном месту која чека свог купца. Па, кад се прода – прода се. Важно је да свега има. Бранка је пропутовала цео свет, у потрази за дугмићима и шљокицама. Показује бројне кутије пуне дугмића.

– Подигните само једну кутију, да видите како је тешка. Све сам ја то сама донела из белог света – с поносом истиче.

Бранку су позивали да ради и на модним ревијама у малој сали хотела „Славија”. А да би пратила модни корак, неколико пута годишње морала је да путује у иностранство и набавља робу. Двапут је одлазила чак у Јапан да набави дугмад, али обично робу доноси из Турске и са Кипра. Одлазила је и у Бугарску, Грчку, Румунију, Италију, Аустрију, Француску... Користећи контакте које је створила још њена бака, а потом и мајка, Бранка је одлазила директно у фабрике позамантерије и куповала на лицу места. Сада на далека путовања иде ћерка Драгана.

Бранка је пре двадесетак година била и потпредседник Удружења малих привредника, новине су често писале о њој, гостовала је на телевизији.

– Десило ми се једног јутра да укључим телевизор и – видим себе! А немам појма кад су ме снимили – смешка се Бранка, један од последњих чувара старих заната у Београду.

Бојан Билбија

објављено: 29.10.2012.