Grčko ostrvo Ikarija, sa površinom od oko 150 kvadratnih kilometara i 10.000 stanovnika, oko 50 kilometara udaljeno od obala Turske, spominje se još u Ilijadi. Danas, ovo je jedno od mesta koja izazivaju interesovanje naučnika zbog činjenice da je prosečan ljudski vek na njemu znatno duži nego inače. Muškarac ima četiri puta više izgleda da doživi 90. godinu na Ikariji nego u SAD, a i to u znatno boljem zdravlju.
Ikraija je ostrvo površine oko 150 kvadratnih kilometara, 50 km udaljeno od Turske
Neka vrsta lokalne legende već je postala priča o Stamatisu Moratisu (96), iseljeniku u SAD sa ovog ostrva, kome su američki lekari u 60. godini konstatovali rak pluća. Umesto da se leči, odlučio je da se vrati na rodno ostrvo i da mirno umre na zemlji predaka. Lekari su mu davali šest meseci života, ali on se uz domaću hranu, crno vino, društvo rođaka i prijatelja iz detinjstva, oporavio i izlečio, a s vremenom je postao i jedan od najboljih proizvođača vina na Ikariji.
Kada je nedavno, prilikom posete odrasloj deci u SAD, odlučio da obiđe svoje nekadašnje lekare i zamoli ih da mu objasne njegovo isceljenje, konstatovao je da da niko do njih više nije među živima.
Ovu simpatičnu priču, koju prenosi i “Njujork tajms”, svojata čitavo ostrvo, a mnogi starci sa Ikrarije će je rado ispričati kao svoju.
Uzroka za Moratisov čudesni oporavak i za veliki broj 90-godišnjaka, pa i stogodišnjaka na Ikariji, po svoj prilici, ima više.
Tu su čist morski vazduh, mediteranska dijeta, domaće vino i nezagađena hrana, med i lekovito bilje, umeren fizički rad u bašti i vinogradu, spor tempo života, odsustvo stresa, obilje zdravog sna, zdrava društvena klima i redovno druženje sa prijateljima i rođacima. Ništa od toga, međutim, najverovatnije ne bi bilo dovoljno samo po sebi.
Susedni Samos, recimo, ima potpuno istu klimu i vazduh, i ishrana je gotovo ista, ali tamošnji životni vek nije ništa duži od prosečnog za Grčku.
Recept za dug život: Popodnevna dremka...
Ikarija je sačuvala nezagađenu prirodu i spor tempo života
Zbog nepovoljnih vetrova i nedostatka prirodnih luka, Ikarija je tokom istorije uglavnom morala da bude samodovoljna u svakom pogledu. Po strani od savremenih tokova je ostala sve do danas.
Zbog toga većina tamošnjeg stanovništva sebi može da priušti miran jutarnji san i dug popodnevni odmor, povrće iz bašte koju svojim rukama obrađuje i vino iz sopstvenog vinograda. Tu su i koza u štali i prase u oboru, pa i uprkos velikoj nezaposlenosti, oko 40 odsto, ljudi se ne osećaju ugroženim.
U većini domaćinstava zajedno žive tri generacije. Rođaci i komšije se međusobno pomažu, a većina, osim osnovnog zanimanja i bašte koju obrađuje, ima i poneki zanat ili veštinu kojima ostvaruje dopunski prihod: električarski, šnajderski, vodoinstalaterski...
Na kraju, kao što pokazuju i iskustva sa drugih mesta na kojima se izuzetno dugo živi - Okinava, Kavkaz, planina Nuoro na Siciliji, ili poluostrvo Nikoja na Kostariki - bitna je i činjenica da starci predstavljaju cenjeni deo društvene zajednice. Nisu skrajnuti i usamljeni, već su do poznih godina akivni i uključeni u sva društvena zbivanja.
To im daje ono što se na Okinavi naziva "ikigai" - razlog da ujutro ustanu iz kreveta - a na Kostariki "plan de vida" - plan života - odnosno kako bismo mi rekli, životni smisao.
Naučnici veruju da recept za dugovečnost predstavlja kombinacija svih ovih faktora, dok sami Ikarijani svoju dugovečnost najčešće pripisuju domaćem crnom vinu, ili uopšte nemaju pojma čime bi je objasnili.
- Stvarno ne znam. Možda prosto zaboravimo da umremo - smatra jedna tamošnja baka.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου