Одговорити на то шта је љубав је најлакше и најтеже на свету. Најлакше је јер просто рећи волим неког или нешто подразумева се да је љубав, а најтеже, јер љубав је доживела тотални суноврат у значењу речи и онога што се у овом себичном времену у животу доживљава у њеном одјеку.
28.11.2012. ФБ Наташа Чворовић, kakonarodkaze.com
Најтачнију дефиницију љубави можемо прочитати и осетити у речима Химне Љубави које су настале из поетске душе Апостола Павла, које представљају изражен вид Хришћанског учења о њој и као конкретна поука нашим животима, јер извор љубави је Бог, јер он је из љубави и због љубави створио цео свет, сва жива бића и човека као Боголико створење.
ХИМНА ЉУБАВИ
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или прапорац који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражуј се, не мисли о злу,
Не радује се неправди, а радује се истини,
Све сноси, све верује, свему се надај, све трпи.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо;
А када дође савршено, онда ће престати што је делимично.
Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек одбацио сам што је детињско.
Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.
А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Ове речи нас управо уверавају да је љубав најача сила на свету. Онај ко уме искрено да воли заиста не би требало ништа друго да ради, јер то је најлепши и најблагодарнији посао на свету, јер без љубави праве ништа смо, џабе нам сва знања и имања, способности, чак и вера и нада без љубави су делимичне, само је љубав савршено целовита. Она побеђује све страхове и сву бесмисао живота, јер ми као свој циљ видимо добро оног другог, заборављамо на егоизам. Излазимо из себе и својих потреба себичности с тим што се видимо као Боголико створење а онда и оног другог до нас, потпуно га осећајући, а не као објекат наших жеља и потреба, градећи однос потпуног поверења.
Духовник Епифаније је рекао: “Љубав личи на пламен свеће, колико год да упалиш других свећа први пламен ће остати цео, он се уопште не смањује и свака нова свећа има исто толико пламена колико и прва”. Заиста, пламен љубави је неуништив, што је више дајемо, више је умножавамо. Када волимо ми у разговору наше душе са Богом се молимо за оног кога волимо, славећи Бога, захваљујући му и желећи да нама и нашој вољеној особи буде воља његова пратилац у животу. Потпуно се предајемо извору Божије љубави, Божије клице стварања. Тада нипошто нисмо завидни ни зависни кад волимо јер Логос је дубљи од логике а завист није чак ни логична, па и по цену тога да особа према којој осећамо љубав нам то не узвраћа. У нашим срцима остављамо чист улаз љубави према тој особи какав је био на почетку не дозвољавајући јој да изађе и доживимо духовну реуму, јер како је рекла Исидора Секулић: “Оно што ја немам није оно што други има него оно што мени није дато”. Треба препознати своју улогу у овом свету и увек проналазити смисао и шансу за спасење и у добру и у лошем по нас, јер добро знамо да без Божјег допуштења ни длака са главе не може нам пасти, крст који носимо треба да славимо са захвалношћу и стрпљењем. Онај ко уме да трпи, стрпљењем да воли тај је у истинској љубави према Богу, свету, себи и људима, а не ако све то остане на нивоу заљубљености без спремности на жртву.
Само онда кад прималним, истинским, инстиктивним осећајем у себи би за неког учинио све и дао му све што имаш и не би траажио ништа заузврат и не би ти било зао без обзира сутра шта се деси тада си у искреној љубави са собом, светом око себе и оним кога волиш. Тада је по среди наш Исус Христ. Не заборавимо Бог је жртвовао сина свога зарад љубави према нама људима и нашем очишћењу, па зар има веће љубави, а опет по промисли његовој Исус је као човек изнео свој крст, Васкрсао и изједначио се у љубави са Оцем и Духом Светим.
Зато слободно можемо рећи, молитва највећег степена љубави према себи и другима је: Господе Исусе Христе, сине и Логосе Божији помилуј ме грешног.
28.11.2012. ФБ Наташа Чворовић, kakonarodkaze.com
Најтачнију дефиницију љубави можемо прочитати и осетити у речима Химне Љубави које су настале из поетске душе Апостола Павла, које представљају изражен вид Хришћанског учења о њој и као конкретна поука нашим животима, јер извор љубави је Бог, јер он је из љубави и због љубави створио цео свет, сва жива бића и човека као Боголико створење.
ХИМНА ЉУБАВИ
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или прапорац који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражуј се, не мисли о злу,
Не радује се неправди, а радује се истини,
Све сноси, све верује, свему се надај, све трпи.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо;
А када дође савршено, онда ће престати што је делимично.
Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек одбацио сам што је детињско.
Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.
А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Ове речи нас управо уверавају да је љубав најача сила на свету. Онај ко уме искрено да воли заиста не би требало ништа друго да ради, јер то је најлепши и најблагодарнији посао на свету, јер без љубави праве ништа смо, џабе нам сва знања и имања, способности, чак и вера и нада без љубави су делимичне, само је љубав савршено целовита. Она побеђује све страхове и сву бесмисао живота, јер ми као свој циљ видимо добро оног другог, заборављамо на егоизам. Излазимо из себе и својих потреба себичности с тим што се видимо као Боголико створење а онда и оног другог до нас, потпуно га осећајући, а не као објекат наших жеља и потреба, градећи однос потпуног поверења.
Духовник Епифаније је рекао: “Љубав личи на пламен свеће, колико год да упалиш других свећа први пламен ће остати цео, он се уопште не смањује и свака нова свећа има исто толико пламена колико и прва”. Заиста, пламен љубави је неуништив, што је више дајемо, више је умножавамо. Када волимо ми у разговору наше душе са Богом се молимо за оног кога волимо, славећи Бога, захваљујући му и желећи да нама и нашој вољеној особи буде воља његова пратилац у животу. Потпуно се предајемо извору Божије љубави, Божије клице стварања. Тада нипошто нисмо завидни ни зависни кад волимо јер Логос је дубљи од логике а завист није чак ни логична, па и по цену тога да особа према којој осећамо љубав нам то не узвраћа. У нашим срцима остављамо чист улаз љубави према тој особи какав је био на почетку не дозвољавајући јој да изађе и доживимо духовну реуму, јер како је рекла Исидора Секулић: “Оно што ја немам није оно што други има него оно што мени није дато”. Треба препознати своју улогу у овом свету и увек проналазити смисао и шансу за спасење и у добру и у лошем по нас, јер добро знамо да без Божјег допуштења ни длака са главе не може нам пасти, крст који носимо треба да славимо са захвалношћу и стрпљењем. Онај ко уме да трпи, стрпљењем да воли тај је у истинској љубави према Богу, свету, себи и људима, а не ако све то остане на нивоу заљубљености без спремности на жртву.
Само онда кад прималним, истинским, инстиктивним осећајем у себи би за неког учинио све и дао му све што имаш и не би траажио ништа заузврат и не би ти било зао без обзира сутра шта се деси тада си у искреној љубави са собом, светом око себе и оним кога волиш. Тада је по среди наш Исус Христ. Не заборавимо Бог је жртвовао сина свога зарад љубави према нама људима и нашем очишћењу, па зар има веће љубави, а опет по промисли његовој Исус је као човек изнео свој крст, Васкрсао и изједначио се у љубави са Оцем и Духом Светим.
Зато слободно можемо рећи, молитва највећег степена љубави према себи и другима је: Господе Исусе Христе, сине и Логосе Божији помилуј ме грешног.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου