Milanka Vukašin, iz Drniša, iz zbega spasa prema Srbiji, u ”Oluji” 1995. godine. Tri puta smo bombardovani - u Srpcu, Martin Brodu i na Petrovačkoj cesti. Nemam gde da se vratim - sve su mi oteli
MILANKA Vukašin iz Drniša, žena iz zbega spasa prema Srbiji, put kroz pakao od svog doma do prognaničkog centra u Krnjači, sublimira u - šest reči: “Ubijte me, da se ne sećam”.
- Kažu, pao Knin, narode ili polazi, ili ćeš na pragu dočekati smrt. Tako smo krenuli. Mislili smo, samo koji dan, pa se vraćamo svojim kućama. Niko, zato, ništa nije poneo sa sobom. Osim života. A on je, usput, za mnoge bio završen.
Milanka Vukašin vraća sećanje na akciju hrvatske vojske, nazvanu “Oluja”, 4. avgusta 1995. godine
Jutro, u danu posle pada Knina, ova žena je prelomila. Sa dvoje unučadi pridružuje se zbegu. Instinkt ju je vodio da sačuva samo život dece. “Bolji je život, kakav god bio. Moj nije bitan, ali jeste za ovu nejač.”
- Zet, još u Civilnoj zaštiti, ćerka u panici, deca vrište. Narod otud kulja. Ne znam kako, našli smo se u nekakvom kamionu. Koliko je bilo ljudi? Bilo je toliko da se disati nije moglo. Vidim, vozimo usput i dva bureta nafte. A sve razmišljam, šta ako nas pogode.
- Ispred, i iza, nepregledne kolone ljudi. Narod vuku zaprege. Starci teraju svoja stada, a jauču za kućama. Za ikonama. “Ne jauči narode, vratićemo se”, govorim u sebi.
A samoj sebi ne verujem. Više ne verujem. Gledam unučiće i pitam se kome su oni i za šta krivi da moraju sa ognjišta pradedova da beže.
Gledam kćerku, ona od mene traži odgovor. Zašto nismo bar poneli nešto za decu. Kažem: “Nismo imali vremena, jer su minuti bili između života i smrti.”
- Kolone idu... idu... Put zakrčen. Prolaze i vojni kamioni, puni naroda. Hladnjače, traktori, pod najlonima. Sve krcato starcima i decom. Izgubljeni pogledi, crne marame. Vidim jedan krst u prikolici. Starica Živka Mališević nije uspela da sahrani sina
MILANKA Vukašin iz Drniša, žena iz zbega spasa prema Srbiji, put kroz pakao od svog doma do prognaničkog centra u Krnjači, sublimira u - šest reči: “Ubijte me, da se ne sećam”.
- Kažu, pao Knin, narode ili polazi, ili ćeš na pragu dočekati smrt. Tako smo krenuli. Mislili smo, samo koji dan, pa se vraćamo svojim kućama. Niko, zato, ništa nije poneo sa sobom. Osim života. A on je, usput, za mnoge bio završen.
Milanka Vukašin vraća sećanje na akciju hrvatske vojske, nazvanu “Oluja”, 4. avgusta 1995. godine
Jutro, u danu posle pada Knina, ova žena je prelomila. Sa dvoje unučadi pridružuje se zbegu. Instinkt ju je vodio da sačuva samo život dece. “Bolji je život, kakav god bio. Moj nije bitan, ali jeste za ovu nejač.”
- Zet, još u Civilnoj zaštiti, ćerka u panici, deca vrište. Narod otud kulja. Ne znam kako, našli smo se u nekakvom kamionu. Koliko je bilo ljudi? Bilo je toliko da se disati nije moglo. Vidim, vozimo usput i dva bureta nafte. A sve razmišljam, šta ako nas pogode.
A samoj sebi ne verujem. Više ne verujem. Gledam unučiće i pitam se kome su oni i za šta krivi da moraju sa ognjišta pradedova da beže.
Gledam kćerku, ona od mene traži odgovor. Zašto nismo bar poneli nešto za decu. Kažem: “Nismo imali vremena, jer su minuti bili između života i smrti.”
- Kolone idu... idu... Put zakrčen. Prolaze i vojni kamioni, puni naroda. Hladnjače, traktori, pod najlonima. Sve krcato starcima i decom. Izgubljeni pogledi, crne marame. Vidim jedan krst u prikolici. Starica Živka Mališević nije uspela da sahrani sina
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου