Без националног програма Србија неће моћи даље

(Фото: Новости)

Београд – Ако би било претерано очекивање да Србија предвиди где ће свет бити за две деценије, што се у великим центрима моћи периодично разматра, да ли би, макар, требало да се бави тиме где ће она бити кроз двадесетак година? Право једног народа је, указују историчари, да има и спозна своје интересе, а изазови са којима се суочава Србија данас намећу потребу за националним програмом који би истакао редослед приоритета.
„Тај програм није један папир који ће написати појединац или институција, већ смислени продукт који осмишљавају елите одговорне за будућност народа. Не треба дозволити да се о томе одговорно размишља у Вашингтону или на другим местима. Право је народа да има националне интересе и ми морамо да се ослободимо хипотеке и осећаја да на тако нешто немамо право“, каже за наш лист историчар Љубодраг Димић, констатујући да сви народи који напредују имају програме-визије по којима напредују.
Потребе за овим смерницама, указује наш саговорник, јављају се на преломницама, а Србија стоји на историјској раскрсници са које не зна куда да пође и закорачи у век који је већ почео. То захтева од елита (политичких, економских, елита по знању и оних који владају технологијама) да одреде где држава треба да буде за пет, десет или петнаест година.
„На прво место програма потребног једној држави и народу не стављам префикс „национални“. Овде је реч о будућности у свету насталом на развалинама Хладног рата и који се бори против терора. Треба да утврдимо наше технолошке могућности које касне за савременим, где су наше границе и где су наши суседи. Са околином морамо да сарађујемо и преговарамо, али то не значи одрицање и клањање. Јесмо мали народ, али производимо историју у великим количинама. Треба да се уклопимо у концепције великих тако да заштитимо своје интересе и на прво место стављам економски интерес“, каже Димић.
Свако ново време доноси другачије изазове, искушења, опасности и прилике, наводи нам историчар Чедомир Антић, па каже да је Србији и српском народу данас, баш као и 2001, потребан план како би се са свим тим суочили. У прошлости су ствари биле нешто једноставније, сматра он. Процес стварања нација подстакао је велико одушевљење јавности, било је то време великог економског, просветног, политичког и демографског успона, а политичкој елити је било могуће да уочи политичке еманципације народа дефинише и спроводи јасан и модеран национални програм који се понекад сводио на стварање велике државе уједињене нације.
„Данас су ствари другачије“, каже Антић. „Ипак, Србија – недовршена као држава, суочена са демографском катастрофом, економским крахом, лицемерном и непријатељском политиком дела великих сила, експлозијом нових национализама у окружењу, сучељена са новим политичким елитама суседних народа за које ће само постојање српског народа и Србије током наредних деценија бити најбоље оправдање за све политичке и економске тешкоће и сопствене промашаје – данас мора да формулише национални програм како би заштитила своју државност, економију али и јединство и идентитет српске нације (у Србији или изван граница).“
Антић је 2002. године написао „Нацрт – независна Србија у Европској унији“ и надао се, каже, да ће поједине странке прихватити неке његове принципе, а тако је и било.
Питање је, међутим, да ли је могуће отворити дебату на тему националног програма, а избећи „великосрпско“ етикетирање? Антић наводи да сама идеја реципроцитета – могућности да Србија води исту политику као на пример Мађарска, Хрватска и Бугарска (рецимо према свом народу изван граница, у погледу уставног дефинисања државе, економије…) изазива такве реакције.
„Уопште не треба да се бранимо од тих оптужби. Ми морамо да изградимо модерну државу, створимо функционалну економију и заштитимо идентитет српске нације. Греши онај ко мисли да ће за такво деловање бити награђен…“, Антићево је виђење.
Он наводи да су се прилике за национални програм указивале 1988-1990. и 2000-2002, али да први пут влада није желела да напусти ауторитарни режим и југословенске оквире, док други пут није желела, а делом ни могла, да се бави великим националним питањима.
Професор Мило Ломпар мишљења је да све ствари треба посматрати, како је говорио Црњански, са „српског становишта“. Он увиђа и да, „као што не може да буде ни крив ни поштен, тако народ не може да обликује свој национални програм“:
„На нивоу огромних маса људи може само да се појави неко мутно осећање о томе шта ваља чинити, а шта није добро урадити. Оно је израсло на темељу давно усвојених искустава, предрасуда и очекивања, као и актуелизованих страхова и заблуда. То мутно осећање је толико неиздиференцирано да може одвести како у историјско жртвовање, тако и у историјски злочин. Тек интелектуална елита – а нарочито њен хуманистички део „, може концептуализовати, и у подручју сврха и у подручју средстава, неко разумевање националних интереса.
Докле ћемо овако?
Љубодраг Димић примећује да би национални програм „могао бити жигосан као великосрпски, малосрпски, југословенски“, али да је он потреба тренутка у коме су се нашли држава и народ:
„Сваки појединац треба да се запита где хоће да буде за 10 година. Поражавајуће је да да су данашња деца лошије образована од родитеља. Потонуле су моралне вредности, политичари воде планету попут малолетника, владају петоструки стандарди и сурове експлоатације. Ако смањујете буџете за науку, а не штедите на вечерама и путовањима, докле ћемо стићи?“