Осам миленијума српског порекла (III део)

(Фото: Wikipedia)

Најстарије српско порекло
Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.
Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији „Историја Срба“ доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.
За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Serbh што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:
agan – огањ; bagas – бог; brath – брат; bhala – бела; chata – чета; deti – дете; div – див; dina – дан; dasa – десет; dama – дом; girja – гора; grad – град; iskra – искра; kada – када; kuta – кућа; lip – леп; lot – љут; laghi - лаки; ljubhva - љубав; matr - матер; mala – мали; more – море; mil – мили; nabas – небо; nava – нови; paraha – прах; prati – против; panca – пет; pena – пена; rabh – роб; rosa – роса; sa – со; sila – сила; sas – шест; stan – стан; sabha – соба; stala – стол; tata – тата; ta – тај; tvar – ствар; trasti – трести; trang – траг; tamas – тама; tri – три; trijdosa – тринаест; tada – тада; vrt – врт; vicur – вече; vatara – ватра; vi – ви; vas – вас; viva – живи.
У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика.
Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други. Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и још многа друга.
Нисадеш, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, био је прва српска постојбина. Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: „Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакуташ, Нисадеш, на којима је живео сурови и одевен у одело од коже народ Серба или Срба“. Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских планина, преко шест хиљада година пре Христа.
Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима, који су настањивали област Дунај у Индији. Он такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија, Гангазија и Сарбарска (Српска), а у приморском делу област која се звала Пановска. О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог. То указује на могућност да имена Дунава и Паноније носе такође порекло из Индије (или обратно). И у индијским географским картама има имена српског значења: Срба, Собрана, Чарнигор, Белоспор, Ковиље, Житомир, Мала Бара, Бела Зора, Град, Царева, Прамен, Млава, Дрвар, Борац, Загоре, Сивоње, Равнагора, Борје, Дуб, Веселград, Тимок, Сарбату, Србистан, Морава, Драва, Котор, Србаљ и друга. По Мороскину, Срби су живели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију, а забележена су масовна сељења пре 5.000 година. Из свега произлази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око осам хиљада година или још више. Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге, која их је бројчано готово преполовила, као и најездом црних народа са југа који, су их немилосрдно пљачкали.
По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије, око река Еуфрата и Тигра, где су основали своју Нову Сабарску државу, на тлу данашњег Ирака. Тамошњи градови названи су српским именима, а о истима постоје и дан данас нека сведочанства. Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање око један миленијум. Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију, а нешто касније одатле су прешли и у Европу. Делимично су се настањивали и у Египту. После смрти фараона Пепија II, ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261. до 2052. године старе ере. Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон, који каже да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата. Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима. Србе су Египћани називали „краљеви пастира“, а владали су Доњим Египтом. Ово је у потпуној сагласности са изучавањима нашег историчара Стојана Бошковића, који у „Историји света“ пише како су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту. Франсис-Мариа Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом, одакле су нападали Египат. За такозвани „чудесни“ период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе (име му је писано ћирилицом АПЦА). За тај „чудесни“ период Франсиско-Мариа Апендини каже да су то народи дошли иза Каспијског језера, који су најратоборнији народ, а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.
Први досељеници у Европу задржали су се на Балканском полуострву, док су у мањим групама отишли до Италије па чак и до Шпаније, 3000 година пре Христа. Прво српско досељавање на Балкан догодило се око три до четири хиљаде година пре Христа. Шафарик тврди да се ни за један европски народ осим Срба, не може доказати порекло из Индије, а за Србе за то постоји историја. Чак су и у баскијском речнику нађене речи српског назива: гора и гори (оно што гори), као и многе друге. Нађен је чак податак да у језику Баска има 30-40% речи српског значења.
Милош Милојевић, у делу где пише о животу Срба у Француској и Данској, где и данас постоје географски топоними српског значења, наводи да је током великих прогона Срба страдало 30 до 60 милиона Срба у Европи. Он такође наводи српска боравишта у Холандији и Белгији и да се је Амстердам некада звао Славенград. А када је др. Олга Луковић-Пјановић дошла у Француску, извесна дама Хермина јој је испричала причу својих родитеља, по којој су Срби владали у Алзасу, што Олга тада није знала. Међутим, касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима историје који је томе нису научили, а још више Српској академији наука која о тим стварима перманентно ћути.
Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа, где су основали домовину 2.560 година пре Христа и назвали је Сербанија. Ту су се задржали неколико векова, све док их одатле нису потисли нови освајачи.
Трећи српски огранак усмерио се поред китајског царства (Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији, где су основали државу Сирбидија или Сирбија 3.200 година пре Христа. Од те речи Сирбија постала је данашња реч Сибирија.
Сеобе другог и трећег огранка Срба трајале су такође око хиљаду година, а започеле су готово истодобно са првим огранком, према томе запосели су своје нове постојбине око два до три миленијума пре Христа. Док су се селили успут су претежно ратовали, освајајући нове просторе за сопствени опстанак, али су такође и много страдали. Највише Срба изгинуло је у дуготрајним борбама са Китајцима, Хунима и Монголима.
Дубровчанин Мавро Орбини писао је да су ти Срби, које је он називао Славјанима, пореклом од Јефета, сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе. Његова књига „Краљевство Словена“ (из 1601. године) преведена је на српски тек 1968. године и то без превода првог дела од 248 страница, у којима аутор пише о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства. Из закључака Мавра Орбина произлази да је династија Немањића последња средњевековна српска династија.
Јован Рајић пише да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која тече између Еуфрата и Тигра. И заиста, та река се и данас тако зове. И данас у персијском језику постоје бројне речи истоветног значења као у српском. Ево неких: bog-бог; zemo-земља; zima-зима; žena-жена; berezo-брзо; mislj-мисао; zarja-зора; medo-мед; noć-ноћ; paurvi-први; dva-два; tri-три; četvere-четири итд. И у јеврејском и јерменском језику такође постоји доста српских речи, што су јеврејски историчари узимали за утврђивање свога порекла преко Јефета, сина Нојевог.
Срби су оставили своја имена где год су живели. Ево неких: језеро Србонис у Сирији, Сербетес, место у Мауританији, Сербаница (или Србица) на црноморској обали, Серберион на ушћу реке Дон, Сарбакон на Криму, Сорбхаг у Ирану, Сербка у Индији, Сарбиново у Украини, Сербан-вода у Пољској, Сербиа у Румунији, Сербин у Грчкој, Сарбиодунум на Сардинији, Сарбат река у Турској, у доба када Турци још нису живели на својим садашњим територијама. За Србе историчари кажу да су живели у читавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовић утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4.500-4.000 година пре н.е, а Огњен Радуловић, у Трагањима за коренима Срба, наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре шест хиљада година, усмеривши се у три правца, од којих је једна група након краћег задржавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.
Грчки историчар Страбон писао је да су у западној Азији по планинским пределима живели Срби, или Брђани, који су се одликовали русом косом и плавим очима. О истима постоје написи и руског историчара Михаила Ломоносова. Дубровчанин Иван Гундулић певао је о славној Троји:

При мору управ српских страна у пржинах пуста жала
Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала.

А Цар Душан постављао је свога намесника у Малој Азији баш у области Троје.
Олга Луковић-Пјановић пише, у другој књизи „Срби народ најстарији“, страна 59, како је „Chicago Tribune“ 19. Фебруара 1981. године објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава жена, беле расе. Затим је иста вест објављена у Паризу на ТВ. Те вести Олгу су подсетиле на оне које тврде да су Шиптари Илири само зато што су се населили на илирске територије. Према томе, Олга закључује да је „плава кинескиња“ могла бити само српкиња.
Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере. Ево неких: током силних ратовања са турским и монголским племенима нестала су многа српска насеља у којима су живели вековима. Према грчкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела садашње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30.000 коњаника. У борби са Арапима 692. године, две трећине те војске пређе на страну Арапа, а Јустинијан даде налог да се све преостале породице српске покољу. Нешто касније, 762. године, из Македоније се пресели око 250.000 Срба у Малу Азију, а 802. године опет дође до сличне сеобе, након што је грчки цар Комнен покорио Рашку. И коначно, у петнаестом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30.000 српске мушке деце у Турску од којих је направио јањичаре и све их утрошио у наредним обрачунима са Србима.
Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили ћирилицу „ђавољим писмом“ и забранили њену употребу. Пољска, Чешка и Хрватска одмах су је напустили и отпочела је борба против ћирилице. Ова борба продужена је до данашњих дана, а то је уједно и борба између две цркве, која траје већ вековима.
Све су то докази да су Срби вековно бивали изложени страдањима и да су сопственом крвљу плаћали високу цену опстанка.
Огранак Срба који се доселио на Балкан пре три до четири хиљаде година, о којима су писали грчки и римски историчари, су директни праоци данашњих Срба. Тај огранак доспео је чак до Шпаније и северних обала Африке. О тим сеобама записе су оставили Чех Пулкова и Еније Силвије, који наводи сеобе Срба у време постојања куле Вавилонске.
Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглифима је записано да су 1.600 година пре Христа у Либију и Мауританију допрли бели народи плавих очију. Египатски извори тврде да су ти народи на њиховим просторима основали своју државу која је постојала седам векова.
Др. Олга Луковић-Пјановић даје диван опис ратних заробљеника, чији су ликови уклесани на египатским пирамидама са „зракастим крунама“ на главама, са закључком на основу речи пересет и прст да се ради о Србима (стр. 215-230).
Рајић цитира руске летописце, који кажу да су Венди, Срби, помагали Тројанце у борби против Грка, па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу. Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију, Босну и Херцеговину и све до Венеције још пре три хиљаде година. Шафарик, касније пише да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.
Из предњега произлази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грчким и латинским. Шест стотина година после тројанског рата, Срби су потпуно насељавали Балкан и у то доба македонски цар Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност. Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такође Срби, пошто у то доба нису још постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима. То се да тумачити и из песме Ивана Гундулића „Осман“, где каже:

Од Лесандра Србљанина, од свијех цара, цара славног
Александро то свидочи краљ велики свега свита.

Александар Велики презивао се Карановић, а то презиме изведено је из титуле Каран, која је додељивана код Срба високим достојанственицима и племићима или неком принцу из владарске куће, сроднику краља или цара, приликом његовог постављања на дужност главног заповедника војног или покрајине.
Према Деретићу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумачење одговарало. Две хиљаде година пре Христова рођења једино је древна држава цара Нина била светско царство, коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке – Илирска, Дачка и Карпатска Србија. У античком времену, по Деретићу, држава је била организована друштвена заједница заснована на обичајном праву. За старе Грке каже да у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грчку, Европа је за њих била само Србија и ништа више. Државу је тада оличавао владар, господар, а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт и њоме успешно управља.
После распада Римске Империје обновљена је српска држава 461. године, крунисањем Маркелина у Солуну. Маркели, Србин, био је војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским Пољима 451. године. Српску државу учврстио је Осторило Свевладов 490. године и звала се Српска Царевина или Србија. Од тада па до краја 15. века, пуних хиљаду година, Србија постоји као држава без прекида. Деретић цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије, истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дачка Србија и трећа од Карпата до Балтичког мора, звана Сарматском Србијом. Било је то два века пре Христа.
Римљани су освојили Илирску и један део Дачке Србије, један век после Христа, а део између Тисе и Дунава остао је заувек неосвојен, што иде у прилог тврдњи да никада није прекинута традиција римским освајањем. Цела Сарматска Србија остала је ван домашаја римског царства. Дачка Србија данас се зове Влашка, а Балтичка Србија се зове Пољска. Значи, од успостављања Ниновог царства, око 2015. године старе ере, па до данас, преко четири хиљаде година српска државна традиција није прекинута. Отуда је Србија „вечна“.
Себастијан Долчи и нехотице повезује илирски језик са Србима. А Лаоник Халкокондило у књизи „О Турској“, каже да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су живели у данашњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, што потврђују и Шафарик и Суровјецки, пишући о распрострањености српског народа.
И хрватски писац Динко Златарић у „Електри“, посвети кнезу Зринском, пише о „Великом Александру, краљу српском“. Орфелина о руском цару Петру Великоме, у грамати од 3. марта 1711. године, записано је да „цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака, подсећајући их да се сете својих славних и јуначких предака, у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио“.
Наставиће се…