"Čvrsta" valuta je loša za izvoz. Da bi savladale ekonomsku krizu, sve više zemalja jednostavno štampa novac - tako da je već reč o pravom ratu na menjačnicama. Sad je i Japan najavio novu poplavu svog jena, piše Deutsche Welle
Nova vlada u Japanu uopšte ne krije svoju nameru, da zaposli štampariju svoje nacionalne banke. U tome vidi jedini izlaz iz deflacije koja joj preti i način kako da pomogne svojim brojnim izvoznicima. Jer jeftiniji jen znači i jeftiniji proizvodi Sonya ili Toyote - što se u ovom trenutku čini važnijim nego da briga o uštedama koje će tako postati manje vredne.
O takvoj podršci nacionalnim izvoznicima je bilo reči i u Davosu gde je i nemačka kancelarka Merkel oprezno izjavila da "ne može reći da trenutno bezbrižno posmatra Japan". Ali Japan nikako nije usamljen: i američki Fed štampa dolare i čak je izmislio novi, elegantni pojam umesto omražene reči inflacija - 'kvantitativno labavljenje' (quantitative easing). Još od početka krize Fed nudi novac praktično bez ikakve kamate, a ujedno i masovno kupuje državne obveznice.
"Glupe" zemlje koje se boje inflacije
Achim Wambach, direktor Instituta za ekonomsku politiku univerziteta u Kelnu upozorava kako je takva trka na granici apsurda: "Postoji opasnost da onda svi pokušaju oslabiti svoju valutu kako bi izašli iz krize ". Trenutno su zapravo najviše pogođene zemlje koje su na neki način "traumatizovane" inflacijom (ili čak hiperinflacijom) koje su okusile u nedavnoj prošlosti - i sad ustrajavaju u solidnosti sopstvene valute.
Tu na primer donekle spada i Brazil čiji je real u odnosu na američki dolar u protekle dve godine porastao za gotovo polovinu svoje vrednosti, tako da tamošnji ministar finansija već govori o deviznom ratu. Ali ni Južna Koreja ne može i ne želi toliko obezvrediti sopstvenu valutu kako bi "držala korak" sa Japanom - makar obe zemlje proizvode i izvoze sličnu robu, od brodogradnje do zabavne elektronike. Rezultat jeste da je samo zbog rata na menjačnicama južnokorejska roba postala čak za trećinu skuplja u odnosu na onu iz Japana.
"Fabrička hala" naše planete, Kina je posebno poglavlje. Jer ona je na neki način i krivac i žrtva: godinama su Kinezi plaćali sopstveni razvoj (i izvoz) tako da su kupovali državne obveznice zemlje gde su i najviše izvozili - SAD. Ali od kako Fed štampe dolare, tako i njene devizne rezerve postaju sve manje vredne. S druge strane, Kina se godinama odupirala svim zahtevima da poveća vrednost vlastitog juana, jer joj je jeftina sopstvena valuta i pomogla da postane privredna velesila.
"Limbo Dance: How low can You go?"
Ali samo tržište i spoljnotrgovinski suficit uporno dovode do povećanja vrednosti kineske valute što postaje sve ozbiljniji problem tamošnjim izvoznicima. Još je veći problem i potražnja koja pada u mnogim delovima sveta, tako da i Kina ima sve većih problema da zadrži privredni rast na kakav se već navikla.
S druge strane - i uprkos svim nevoljama u Evropskoj uniji, vrednost evra uporno raste. Zapravo, baš kao američki Fed i Evropska centralna banka drži osnovnu kamatnu stopu na istorijski niskom nivou. Povrh toga, masovno kupuje obveznice država koje su u nevoljama i zasipa tržište svežim novcem.
U doba nepoverenja prema evru svi su se divili Nemačkoj i njenom "izdržljivom" privredi - mada je i to uveliko bio rezultat jeftinije robe koju je Nemačka mogla izvoziti na svetsko tržište. Ali sada - i uprkos svim merama koje preduzima ESB, evro je sve skuplji. Marco Vagner, analitičar Commerzbanke podseća na osnovnu činjenicu: menjački kurs je relativna kategorija i trenutna vrednost evra nije potvrda njegove "čvrstoće" - nego da na primer američki Fed brže štampa i troši novac nego Evropljani.
Povrh toga, predsednik Evropske centralne banke Mario Draghi je najavio kako je ova "rasipnost" tek privremena i kako će pokupiti novac da bi sprečio inflaciju. To se dopada nemačkoj kancelarki Merkel, ali zemlje na jugu Evropske unije zapravo ne bi imale ništa protiv da evro izgubi na svojoj vrednosti čime bi tako roba iz Grčke, Italije ili Španije postala jeftinija na svetskom tržištu.
Fiskalna unija vodi - nezdravoj "uravnilovki"
Ali u sve vreme ove krize koja potresa zonu evra, vidi se kako je to mnogo veći problem nego što su tvorci evra uopšte mogli i zamisliti. Bilo je jasno kako je zajednička evropska valuta "korset" koji tera u iste mere i ekonomske velesile poput Nemačke i perolaku kategoriju poput Kipra. Misao je bila kako će ista finansijska disciplina dovesti i do ravnomernog odnosa između država zemalja sa evrom - ali samo tržište je dovelo i do svojevrsnog trenda egalizacija i to čak i bez privrednih temelja.
Jer i finansijsko tržište je (pre) dugo jednoj Grčkoj nudilo povoljne kredite, a obzirom da jedan Grk i danas plaća - ne samo benzin, nego i mnoge druge proizvode baš isto koliko i jedan Nemac, bilo je jasno da želi i istu platu. Ali problem je u manjoj produktivnosti i pa te plate nisu opravdane. Zato i ekonomist Commerzbanke i dalje uporno istrajava u nužnosti strukturnih reformi u evropskim zemljama koje su dospele u nevolje, makar bi u "staro doba" samo tržište nužno dovelo do pada vrednosti grčke drahme. Grci bi tako zarađivali manje, njihova roba bi bila jeftinija - ali s evrom, to je mnogo komplikovanije.
Ko će na kraju biti pametan?
Ipak, prerano je reći ko je u pravu: zemlje koje štampaju novac ili Evropska centralna banka koja ustrajava u stabilnosti evra. Konačno, i nova poplava jena kojeg priprema Japan lako bi se moglo pretvoriti u katastrofu. Jer tamošnji državni dug se već može meriti s onim u Grčkoj - premašio je i 230 odsto BDP-a i ako Tokio i dalje bude pokušao novim dugovima pomoći privredi, pre ili kasnije se mora dogoditi da će investitori izgubiti poverenje u državne obveznice Japana.
To bi značilo katastrofu za tu zemlju, a u Commerzbanci su uvereni da bi se to lako moglo dogoditi već u ovom desetljeću. Jer postoji još jedan problem kod ovog "otkrića" mašina za štampanje sopstvenog novca - dolara, jena ili bilo koje druge valute. Ono jedva - ili uopšte ne pomaže u rešavanju privrednih problema. Konkretno u Sjedinjenim Američkim Državama, privredni rast se jedva može osetiti, a stopa nezaposlenosti se uporno drži na 8 odsto. Zato i profesor iz Kelna, Achim Vambach izlaz vidi samo u svojevrsnom "novom Bretton-Vudsu", dogovoru koji bi se postigao na međunarodnom nivou i gde bi svima moralo biti jasno da će se nešto morati dati da bi nešto dobili: "Inače ćemo se naći u trci u kojoj baš niko ne može pobediti."
Alternativa toj trci štamparskim mašinama se već nadzire: novi trend zatvaranja sopstvenih nacionalnih granica i put u protekcionizam. Ekonomisti podsećaju kako to još nikad nije dovelo do zdravog privrednog oporavka, ali na primer Brazil je već uveo poreske podsticajne mere za sopstvene kompanije i uveo carine na određene proizvode. O sličnim merama razmišlja i Južna Koreja tako da bi se rat na menjačnicama mogao lako pretvoriti u trgovinski rat
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου