Одшкринута врата за нуклеарке у Србији

Од 2015. преиспитиваће се одлука о мораторијуму на изградњу нуклеарних електрана, за шта се залажу научници „Винче”

Нуклеарна електрана у Кршком Фото Танјуг

Да ли је авет Фокушиме почела да бледи и да ли Србија ипак разматра могућност да се упусти у авантуру нуклеарног енергетског бизниса на својој територији или у суседству?

Врата овој дилеми, отворио је председник САНУ Никола Хајдин, изјавом да ће се у Србији, од 2015. године, преиспитивати одлука о мораторијуму на изградњу нуклеарних електрана у нашој земљи.

Док група професора Научног института „Винча”, већ двадесетак година покушава да утиче на укидање мораторијума, којим је још стара Југославија рекла историјско „не” изградњи нуклеарки после апокалиптичке несреће у Чернобилу априла 1986. године, дотле екологисти уверавају како би нуклеарка на нашем тлу довела Србију на руб катастрофе због најмање две ствари: радијације попут оне у Јапану или Украјини и проблема са складиштењем опасног радиоактивног отпада.

У Министарству енергетике нису желели да коментаришу изјаву академика Хајдина, указујући да је тренутно предност дата изради плана приоритета инвестиција у енергетици, пре свега обновљивих извора енергија и даљег проширења капацитета постојећих термоелектрана. У овом министарству, упућени саговорник каже за „Политику” да би одлуку о сарадњи у изградњи заједничких нуклеарних капацитета у окружењу морала да донесе влада.

Научни руководилац Лабораторије за физику Института „Винча”др Небојша Нешковић залаже се за спровођење одлуке Владе Србије о декомисионирању реактора РА у институту, односно о његовом трајном стављању ван погона.

Тај посао би коштао сигурно више од 100 милиона евра. Такође, према постојећем закону, неопходно је до 2019. године изградити трајно одлагалиште радиоактивног отпада у Србији. За то је, такође, сигурно потребно више од 100 милиона евра. Нешковић зато не верује да ће наша држава у догледно време моћи сама да издвоји та средства.

– Ми смо зато предложили да се декомисионирање реактора РА и изградња трајног одлагалишта радиоактивног отпада дају некој западној компанији која би их прихватила као прелиминарне послове у оквиру изградње прве нуклеарке у Србији. Ми смо о томе већ разговарали са представницима француске компаније „Газ де Франсе суез” – указује Нешковић.

Он каже да је код нас питање изградње нуклеарке, која би трајала најмање 15 година, питање технолошког развоја, али и политичке стабилности и геостратешке равнотеже. Нешковић, наиме, сматра да је Србија постигла одличан аранжман уласком у гасоводни пројекат „Јужни ток”, али да би, управо због геостратешког баланса, требало размотрити улазак у нуклеарни бизнис са неком западном земљом.

– Србија са Русима ради и на завршавању изградње Акцелераторске инсталације Тесла у Институту „Винча”, што је од стратешког значаја за земљу – каже Нешковић.

Да подсетимо, министар Милутин Мркоњић је разговарао са представницима руског државног гиганта „Росатом”, о могућој српско-руској сарадњи у области нуклеарне енергије и учешћу у руско-бугарском пројекту, изградњи нуклеарне електране „Белане” у Бугарској.

Геополитички аналитичар Драгомир Анђелковић, слаже се са оценом да би, у случају да Србија у сарадњи са Русијом изгради нуклеарну централу, могла бити нарушена стратешка стабилност.

– То питање треба оставити за другу или трећу деценију овог века – каже овај геополитички аналитичар.

Научни саветник др Илија Плећаш из Института „Винча” истиче да сиромашна Србија мора остати у контакту са високим технологијама.

– Имали ми нуклеарке или не, морамо имати знање. Србија у свом блиском окружењу има 15 нуклеарних електрана. Свака хаварија која би се догодила на електранама у окружењу, врло брзо би се, највише за сат, осетила у Србији, носећи са собом и све последице које један нуклеарни инцидент може да произведе – каже Плећаш.

Рачуница нуклеараца је јасна: изградња нуклеарне еклектране, попут оне у Кршком, кошта око две милијарде долара игодишње произведе 500 кубних метара ниско и средње радиоактивног отпадног материјала. Са друге стране, термоелектрана сличне снаге, произведи милионе тона угљен-диоксида, сумпор-диоксида, прашине и летећег пепела.

Дакле, можемо да бирамо: ако нас не отрује радијација, отроваће нас угљен-диоксид. Ако се одлучимо за радијацију, ни ту посао није завршен, јер следи још тежа дилема: са ким склопити посао – са западом или истоком?

Александар Апостоловски