Da li zato što nije jubilarna, ili zato što se u međuvremenu promenila vladajuća većina u Srbiji, tek dvanaesta godišnjica petooktobarskih promena danas nije osvanula na naslovnim stranama. I elektronski mediji su ovaj događaj počeli da nazivaju prevrat a ne revolucija sve svesniji da nam je promena vlasti donela dosta dobrog, ali i mnogo novih problema.
Petooktobarske promene, kao jednu od najvažnijih tekovina, donele su nam svest o smenjivosti vlasti. Pre 12 godina na ulice je izašlo pola miliona nezadovoljnih građana koji nisu hteli da dozvole još jedne sumnjive izborne rezultate. Opredeljivanje protiv Slobodana Miloševića tada je bilo jedino rešenje kako bi u Srbiji nastupile promene, došlo do demokratizacije društva, da bi nas svet konačno prihvatio. O događajima koji su prethodili 5. oktobru 2000. godine sve je već mnogo puta rečeno. I kako je DOS (Demokratska opozicija Srbije) odabrao Vojislava Koštunicu za predsedničkog kandidata, i kako je Republička izborna komisija želela da organizuje drugi krug izbora, i kako se reka ljudi iz cele Srbije slila u Beograd.
Sad su važniji odgovori na neka druga pitanja. Očekivanja posle petog oktobra bila su ogromna. Predizborna kampanja zasnivala se na obećanjima da će biti bolje čim Milošević bude smenjen. Promene je pozdravio čitav demokratski svet, uspostavili su se davno narušeni diplomatski odnosi, činilo se da će se ekonomski problemi rešavati na civilizovan i pametan način. A onda je nastupila svađa oko vlasti, jer nije bilo načina da svih 19 vođa DOS-a i njihovi saradnici budu zadovoljni podelom resora. Počela su zauzimanja javnih preduzeća preko partijskih zasluga, privatizacije su obavljane preko noći i bez ikakvog rezona, nije ispitano poreklo kapitala raznih tajkuna koji su u Srbiji i dan danas. Istovremeno su iz sveta stizali sve veći zahtevi. Posle izručenja bivšeg predsednika sudu u Hagu, izručili smo i sve ostale koji su bili na spisku. Uspostavili smo dobre odnose sa susedima, izvinili se svima za ratove, uskladili zakonodavstvo sa Evropskim. Za uzvrat, Srbija jeste napredovala na putu evropskih integracija, otvorene su granice, nema sankcija ni opasnosti od ratova. Ipak, pokrajina Kosovo je 2006. proglasila nezavisnost, a dugo kritikovana Rezolucija 1244 SB UN koju je potpisala Miloševićeva vlast, postala dokument za koji se čvrsto drži svaka vlada posle 5. oktobra 2000. Revolucija nije dala željene rezultate. Bivši lideri DOS-a danas su duboko podeljeni. Prvi među jednakima i najzaslužniji za demokratske promene, Zoran Đinđić ubijen je u atentatu, neki su dospeli u Hag, neki su i danas u vlasti.
Razlog što se na 5. oktobar danas ne gleda kao pre nekoliko godina leži i u činjenici da Srbiji niko više ne pominje saradnju sa Hagom, ali joj se nameće saradnja sa Kosovom ili u prvi plan stavlja marginalna manifestacija kao što je šetnja u okviru gej parade.
Činjenica da je na poslednjim izborima Demokratska stranka posle 12 godina izgubila vlast je dobra iz dva razloga. Zbog Demokratske stranke u kojoj su mnogi pomislili da ih je nemoguće smeniti, i zbog građana kojima je konačno i potpuno jasno da im je petooktobarska revolucija ostavila u amanet da je glasanje na izborima jedini način borbe. To što je nekadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić danas premijer, takođe je promenilo pogled na peti oktobar. Ali ne kao da je bio uzaludan, već naprotiv, kao značajan datum posle koga se mora poštovati volja naroda, ma kakva bila.
Autor Mirjana Nikolić
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου