Осам милијарди евра донација отишло на поправку живота

Поклон пројекти, условни и безусловни, брже би се реализовали када би подносиоци захтева имали техничку документацију

У тренутку када је државна каса празна, а локалне благајне остају ускраћене за прилив новца од разних такси и накнада, намеће се питање да ли је могуће, уместо кредитног задуживања, донацијама помоћи развој предузетништва, изградити пут, унапредити образовање и попунити још неке рупе у буџету.

Како уопште Србија користи ова бесповратна средства?

Огњен Мирић, заменик директора Канцеларије за европске интеграције, каже да се од 2000. године у нашу земљу слило око осам милијарди евра донација. Највише је уложено у саобраћај (2, 2 милијарде евра), затим енергетику (1,6 милијарди евра), буџетску подршку (1,3 милијарде евра), развој привреде и малих и средњих предузећа (737 милиона евра), локалну самоуправу (523 милиона евра), социјална питања (479 милиона евра).

Донацијама је финансирана изградња путног коридора 10, реформа администрације на локалном нивоу, као и пословног окружења за привлачење инвестиција, решавање стамбених питања избеглица.

Мирић наглашава да се под овом врстом помоћи, осим бесповратних средстава, подразумевају и концесионални кредити. То су такозвани меки зајмови, које међународне финансијске институције или земље донатори дају под много повољнијим условим у односу на оне које је могуће добити на финансијском тржишту. У укупним донацијама они учествују са око 47 одсто.

– Као пример можемо навести кредит Немачке банке за реконструкцију и развој (КfW) за „Рехабилитацију” система даљинског грејања – фаза четири, који представља део ширег пројекта одржавања и поправки система даљинског грејања у више градова и општина у Србији. Кредит износи 45 милиона евра са фиксном каматном стопом од 2,5 одсто, периодом почека од четири године и роком отплате од 12 година. Грант елемент у овом случају износи 39,23 одсто. То практично значи да би Република Србија као бесповратну помоћ добила 17,6 милиона евра и истовремено се код комерцијалних банака, под регуларним условима отплате, задужила 27,3 милиона евра – наводи наш саговорник.

Донаторска средства су, према његовим речима, ипак недовољна да намире све наше потребе у области саобраћаја, енергетике, животне средине и образовања. Из тог разлога задуживање је неминовност.

– Међутим, од изузетног је значаја како и за шта узимамо кредите. Њих треба користи за пројекте од стратешког значаја са позитивним ефектима, који могу да подстакну инвестиције и нова радна места и који ће нам помоћи да испунимо захтеве усклађивања нашег законодавства са правним тековинама ЕУ.

Исто тако, кредитне аранжмане не би требало олако склапати за инфраструктурне пројекте који немају спремну пројектно-техничку документацију и решене имовинско-правне односе –каже Мирић.

Највећи изазов у наредном периоду, када је реч о коришћењу донаторске помоћи, биће, каже Мирић, акредитација система за самостално управљање фондовима ЕУ.

– Пракса је показала како је држава кандидат ближа чланству у ЕУ да се билатерални донатори постепено повлаче из те државе и терен препуштају фондовима ЕУ, који након приступања постају пет до 10 пута већи у односу на период приступања – истиче Мирић.

На питање шта Србија да уради да привуче још државних донација док не буде имала приступ фондовима ЕУ, Александер Грунауер, из Немачке организација за међународну сарадњу ГИЗ, каже да је кључна боља организaција у припреми техничке документације.

– Сви углавном имају идеју на који пројекат би могли да потроше донаторски новац. Али, наш циљ је да, на пример, у конкретној општини и нешто променимо на боље, да пројекат и после завршетка сарадње буде одржив. Зато често тражимо да се све то плански уради, па то некад и потраје. Верујем да би се донаторски пројекти брже реализовали када би подносиоци захтева били вештији у писању пројеката – каже руководилац ГИЗ-овог пројекта „Локалног економског развоја у региону Дунава”.

М. Авакумовић

објављено: 03.10.2012.