Турска је чланица НАТО-а и самим тим њена армија зависи од испоруке америчког или европског оружја. Москва је у више наврата покушавала да преокрене ситуацију у своју корист, тј. да заинтересује турске војне стручњаке за руске технолошке новитете. Први такав покушај предузела је средином 1990-их, када је организован тендер за испоруку 145 борбених хеликоптера у вредности од 5 милијарди долара. Москва је тада предложила најновији ноу-хау – борбени хеликоптер Ка-50 „Црна ајкула“. Ради тог тендера измењен је чак и назив, тако да је „Црна ајкула“ постала „Ердоган“, што је требало да се свиди Турцима. Прво, то је било презиме турског премијера, а друго, тако се на турском каже „соко“. Конкуренција на тендеру био је амерички хеликоптер „Бел“. Предлог Вашингтона је по свим параметрима био слабији, али, како кажу стручњаци, Американци су једноставно „притиснули“ Анкару, тако да је тендер отказан.
„Конкурс“ на конкурсу
Други покушај пробоја на турско тржиште Русија је предузела 2009. Тада је државна компанија „Рособоронекспорт“ успела да победи израелску државну компанију Rafael и америчку Raytheon на тендеру за испоруку оружаним снагама Турске 80 противтенковских ракетних система средњег домета и 800 одговарајућих ракета. Јавност није обавештена о томе који су конкретно противтенковски системи учествовали на тендеру, али по карактеристикама које су истакнуте на тендеру стручњаци су препознали да је реч о руском противтенковском ракетном систему „Конкурс-М“.
Чиме је он могао да потисне конкуренцију (израелске Mapats и Nimrod, и америчке TOW2A, TOW2B и Hellfire)? Стручњаци су уверени да није у питању само нижа цена. Руски противтенковски системи су бољи по многим борбеним карактеристикама – имају већи домет и већу јачину. На пример, они без проблема пробијају први, динамички слој заштите на свим типовима оклопне технике, а затим „прогоревају“ и сам оклоп дебео преко пола метра. Ако затреба, из ових противтенковских система могу се гађати и хеликоптери. „Конкурс“ се може монтирати на оклопни транспортер или аутомобил, а може се користити и као преносни лансер. У случају да противник заслепи главу за самонавођење на ракети, оператер може да пређе на ручни режим управљања и ипак добаци до циља.
„Алигатори“ против „Кобри“
Ми-28НЕ. Фотографија: Виталиј Кузмин.
У садашњој експозицији на изложби IDEF-2013 Москва је, као и раније, посебну пажњу посветила најновијим технолошким решењима.
Русија је понудила борбени хеликоптер Ка-52 „Алигатор“ (конструисан на бази модела Ка-50) и нови Ми-28НЕ „Ноћни ловац“. Оволика упорност се објашњава чињеницом да Турска нема довољно борбених хеликоптера и изузетно је заинтересована за ову врсту наоружања.
Анкара је покушавала да надокнади тај недостатак преко Вашингтона, али САД нису пристале да Турској испоруче хеликоптере AH-1W „Супер Кобра“, уз образложење да немају додатне капацитете за производњу тих машина. И опет је Москва у повољнијој позицији: Ка-52 и Ми-28НЕ производе се серијски и руска армија их поседује. Према томе, Москва у сваком тренутку може почети да их испоручује, будући да није оптерећена никаквим економским или политичким околностима.
Ракете и топови за одбрану неба
Руски систем С-300В „Антеј-2500“. Фотографија: Виталиј Кузмин.
Посебно је занимљив предлог Москве да заједно са Анкаром развија противавионски ракетни систем. Основа тог система био би руски систем С-300В „Антеј-2500“. За њега је карактеристично да возило има гусенице и може дејствовати на истуреним борбеним положајима приликом напада или одбране. На пример, систем С-300 ПМУ2, који је Русија испоручила Грчкој, нема те могућности и предвиђен је да покрива поједине стационарне објекте. Као допуну „Антеју“ Москва нуди још и противавионски ракетни систем „Бук-М2Е“ и ракетно-топовски систем „Панцир-С1“. Оба ова система су потпуно мобилна и предвиђена су за покривање истуреног борбеног положаја.
„Панцир“
„Панцир“ је у овогодишњој понуди најзанимљивији и најперспективнији. Он је израђен по модуларном принципу, тј. „борбени блок“, који се састоји од радара и противавионских ракета, може бити смештен на шасији са точковима или са гусеницама, може бити део наоружања ратног брода или служити као стационарни лансер. У састав овог система улазе два 30-милиметарска топа, а уз њих иде и пакет од 2 блока по шест хиперсоничних противавионских ракета. Зона уништења им је 12 km по даљини и најмање 5 m по висини. Главна карактеристика ових ракета је у томе што им није потребно време за претходну припрему и што могу да се испаљују у покрету. Данас „Панцир“ поседују најближи суседи Турске: Сирија, Ирак, Иран и Уједињени Арапски Емирати.
…и „Терминатор“
Борбено возило за ватрену подршку „Терминатор“. Фотографија: Сергеј Птичкин.
Руска страна је први пут у Истамбулу представила „Терминатор“, борбено возило за ватрену подршку. На шасију тенка Т-90 монтиран је блок који се састоји од два аутоматска 30-милиметарска топа 2А42, 4 лансера навођених противтенковских ракета „Штурм-С“, најновијег митраљеза „Корд“ и 2 аутоматска 30-милиметарска минобацача АГ-17Д.
Оклопна техника на продају
У виду макета су представљени: тенк Т-90С, борбено оклопно возило БМП 3М, оклопни транспортери БТР-80 и БТР-80А, реактивни вишецевни систем плотунске ватре „Смерч“, противтенковски ракетни системи „Корнет-Е“ и „Метис М1“, 152-милиметарска самоходна хаубица „Мста-С“, 120-милиметарско самоходно артиљеријско оруђе «Нона-С» и самоходни аутоматизовани артиљеријски комплекс „Вена“.
Војно-поморски новитети
Посебан део руске експозиције био је посвећен војно-поморској техници. На изложби је демонстрирана десантна корвета на ваздушном јастуку „Мурена-Е“ која може постати ефикасна компонента десантних бродова. Корвета може да искрцава на обалу и прихвата са обале борбену технику и живу силу, независно од тога да ли је обала за то опремљена. Потенцијалним страним купцима се нуди и фрегата „Гепард-3.9“, као и брзи патролни чамац пројекта 12150 „Мангуст“. Изложбу је „подржао“ и руски ракетни брод на ваздушном јастуку „Бора“, који је незванично свратио у Истамбул.
Анатолиј Аксјонов, шеф руске делегације и заменик директора компаније „Рособоронекспорт“, објашњава тако обимну понуду чињеницом да је Турска прва чланица НАТО-а са којом је Русија успоставила тесне односе у војнотехничкој сфери. Мада укупан обим војнотехничке сарадње Москве и Анкаре засада не прелази 1% промета „Рособоронекспорта“, ипак постоји могућност да се тај проценат повећа. О томе сведоче и проблеми које Турска има са куповином неопходне војне технике и наоружања од партнера из НАТО-а, као и све шира војна сарадња Москве и Анкаре. Један од праваца те сарадње је заједничко патролирање ратне морнарице Русије и Турске у Средоземном мору у циљу спречавања незаконите трговине оружјем и војном техником у оквиру програма Северноатлантског савеза „Активно настојање“.