Radnici na lizing - 50 hiljada radnika u Srbiji na iznajmljivanje

BEOGRAD -Ko od zaposlenih u preduzeću, korisniku radne snage u lizingu, odbije da pređe u radni odnos kod nosioca lizinga, postaće ,,tehnološki višak” i ostaće bez radnog mesta.

 

Pojavu „lizinga”, kao naziva za iznajmljivanje radne snage između nekih preduzeća, pominju predstavnici sindikata. Oni navode da 50 agencija u Srbiji tako zapošljava oko 50.000 lica, koja iznajmljuju drugim pravnim licima, većinom iz proizvodnje, po za to zaključenom ugovoru.
Mišljenje o toj pojavi saopštio je je predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije: "Gubi se dostojanstvo rada i radnik postaje roba koja se može iznajmiti na određeno vreme, u određenoj količini. Tako iznajmljeni postaju savremeni robovi, rade kada i koliko poslodavcu treba, ne zadržavaju se dugo na istom radnom mestu, rade u različitim delatnostima.”

Ko od zaposlenih u preduzeću, korisniku radne snage u lizingu, odbije da pređe u radni odnos kod nosioca lizinga, postaće ,,tehnološki višak” i ostaće bez radnog mesta. U jednom preduzeću tvrde da su zaposleni od njih „dobrovoljno” prešli u radni odnos kod nosioca lizinga. Činjenica je da su na to pristali da bi očuvali bilo kakav radni odnos.
U tako uređenim odnosima, radna snaga je zaposlena kod iznajmljivača, koji se po potrebi i u skladu sa ugovorima, raspoređuju na rad prema svom nahođenju, uz sve rizike za radno mesto koje takav način rada donosi.
Zakonom o privrednim društvima omogućeno je povezivanje preduzeća (koncern, holding), ali ni u kom slučaju nije data mogućnost da jedno pravno lice pozajmljuje zaposlene drugom pravnom licu. Uobičajene usluge prilikom investiranja i druge povremene usluge uređuju se ugovorima o određenim poslovima, a ne ugovorom o pozajmljivanju zaposlenih. U praksi je poznat lizing kao način pozajmljivanja materijalnih dobara: mašina, uređaja, automobila i slično, što je uređeno propisima, ali ne i lizing radne snage.

Preduzeća, korisnici iznajmljene radne snage, takve odnose najčešće uređuju na dva načina: Izdvajaju delove svoje organizacije u za to osnovana nova pravna lica, koja će preuzeti deo zaposlenih u radni odnos i „pozajmljivati” ih osnivaču, u skladu sa ugovorom. Drugi način je da se zaključuju ugovori sa agencijama ili drugačije registrovanim pravnim licima, kojima je najčešće jedina delatnost iznajmljivanje radne snage drugim korisnicima. Osnivanje preduzeća, u skladu sa članom 145. Zakona o privrednim društvima, moguće je i u vrednosti kapitala od 100 dinara, što ukazuje na mogući rizik za poslovne partnere i za zaposlene..

U osnovi pojave lizinga radne snage jeste namera uprave (direktora, menadžera) nekih srednjih i većih preduzeća da imitiraju vlasnike kapitala i da se ne bave problemima radne snage, premeštajući tu brigu u dvorište ,,iznajmljivača“ i obezbeđujući sebi mirno obavljanje upravljačkih funkcija.

Neki direktori su očigledno shvatili da u sadašnjim izuzetno teškim uslovima za radnu snagu, uz oskudnu zaštitu interesa i položaja zaposlenih i nezaposlenih, mogu da imitiraju vlasnike kapitala i da se u svojim poslovima odvoje od ostalog dela zaposlenih, koristeći zaposlene u lizingu, koji su u radnom odnosu kod drugog pravnog lica.

Karl Marks je bliže obradio prirodu proizvodnih odnosa kada se vlasnik većeg preduzeća odvaja od procesa rada, a rukovođenje prepušta upraviteljima (menadžerima).

U industrijski razvijenim evropskim zemljama još pre nekoliko decenija uvedena je participacija, to jest učešće zaposlenih u donošenju određenih odluka i sporazumno otklanjanje nesuglasica između uprave i ostalih zaposlenih, uz učešće zaposlenih u deobi ostvarenog dobitka. Taj odnos je ubrzo dao dobre rezultate u poslovanju preduzeća.

Umesto uvođenja što savremenije organizacije rada i poslovanja, neki naši direktori očigledno koriste sadašnje nepovoljnosti u položaju radne snage, bez dovoljno zakonske zaštite i zaštite nemoćnih usitnjenih sindikata.

Ako pođemo od realne pretpostavke da direktori preduzeća uvode korišćenje radne snage na lizing zato da bi sebe oslobodili od složenih problema radnih odnosa, prepuštajući tu funkciju nosiocima lizinga (kao što ih vlasnici kapitala ustupaju direktorima), može se postaviti pitanje profesionalne etike i odgovornosti takvih nosilaca funkcija upravljanja u privredi.

Intervencija državnih organa (resornih ministarstava, inspekcija i drugih) se ovde očigledno nameće kao imperativ.

Danilo Vujičić, Profesor Univerziteta u Novom Sadu