Лист „Вима” је писао да Немачка дугује Грчкој управо суму од 162
милијарди евра на основу Лондонског споразума из 1953. Фото Бета
Од нашег дописника
Атина – Грчка никада није затворила питање трагичних последица нацистичке окупације нити је опростила ратну штету, па се овде сада поново актуелизује питање репарације коју Немачка треба да исплати Грчкој.
Економска криза и шест година рецесије подгрејавају захтеве које сем опозиције има и влада Антониса Самараса, иако њихово упућивање Берлину одлаже до „праве прилике“.
Влада има 80 страница детаљно припремљених анализа о обиму репарације коју би Немачка требало да исплати. Премијер је извештај проследио Законодавном савету и овластио га да у име грчког народа води законски поступак и евентуалне преговоре са Берлином.
О којој суми се ради? Ни после 70 година нема прецизног броја. Владин извештај не помиње тотал, али се најчешће барата износом од 220 милијарди долара, што је процена штете у инфраструктури коју је дао Манолис Глезос, посланик и бивши члан грчког Покрета отпора. То је отприлике половина укупног грчког дуга. Неки захтеви иду и до 667 милијарди долара.
Немачка, међутим, сматра да је свој дуг за штету причињену нацистичком окупацијом, када је 300.000 Грка умрло од глади или побијено, измирила исплатом 67 милиона долара још 1960.
Последњи пут је питање репарације званично обновљено овог априла, када је тадашњи министар иностраних послова Димитрис Аврамопулос и иницирао прикупљање документације којом сада располаже Самарасова влада.
„Ово мучно питање које треба решавати отворено је деценијама и не треба га поистовећивати са нашом фискалном кризом. Нико не може да пореди прошлост и садашњост, али то не значи да треба гушити болна сећања“, изјавио је он тада пред парламентом.
У министарству иностраних послова такође тврде да нове захтеве о репарацији не треба доводити у везу са садашњом финансијском ситуацијом у земљи и да није реч о притиску на Берлин – који је највећи зајмодавац Грчке, али и најенергичнији судија када је реч о испуњавању дужничких обавеза презадужене земље.
Питање репарације је увек актуелно, од њега се не одустаје, понављају овдашњи званичници покушавајући да разувере оне који сматрају да се ради о одговору Грчке на ригорозне немачке фискалне захтеве који су хиљаде Грка већ оставили без посла, смањили им зараде и пензије.
У медије су овог пролећа процурели детаљи документа са ознаком државне тајне, који је последњих дана поново актуелан. Грчка потражује 162 милијарди евра: 106 милијарди за тзв. окупациони кредит, који је Национална банка Грчке исплаћивала Немцима током рата, и још 56 милијарде за надокнаду штета, конфисковану имовину, отете вредности.
Катарина Кралова, ауторка студије „У сенци окупације: грчко-немачки односи 1940–2010“, коју ових дана цитира „Њујорк тајмс“, тврди да постоје писани документи о овим дуговањима.
Када је у априлу питање репарације поново званично подигнуто, лист „Вима“ је писао да Немачка дугује Грчкој управо суму од 162 милијарди евра на основу Лондонског споразума из 1953, а да су се услови за исплату репарације стекли падом Берлинског зида и уједињењем Немачке.
Споразум прописује да се, уколико дође до уједињења Немачке у границама у којима је била када је започео рат, та држава обавезује да исплати ратну штету свим земљама које за то доставе доказе. Дакле, Лондонски споразум, који није временски ограничен, ступио је давно на снагу.
„Репарациони талас“ имао је своје плиме и осеке, али сада поново расте. Партије са левице, незадовољне драстичним мерама штедње, често подсећају да влада није довољно енергична у својим захтевима према Берлину.
Неки аналитичари мисле да би Атина баш сада требало да актуелизује своје захтеве за репарацијом. У тренутку када је Самарасу из Брисела још једном поручено да се кредитна транша од милијарду евра одлаже до даљњег, до испуњења услова које је поставила тројка међународних кредитора, можда би подсећањем на проблем надокнаде ратне штете Грчка могла да изврши притисак на Немачку.
То би влади која има тесну већину у парламенту био поен у народу који – добрим делом због провокативних написа у немачким листовима који су Грцима саветовали смањење дуга продајом острва и Акропоља – верује да су Немци главни узрок њихових невоља и страдања.
С друге стране, неки посматрачи мисле да би наговештај Берлина да би могао да размотри могућност исплате репарације за канцеларку Ангелу Меркел било лакше решење јер би га немачки порески обвезници лакше прогутали од сваког новог кредита Грцима.
У интервјуу немачком „Шпиглу”, славни амерички инвеститор Џорџ Сорос позива на свеобухватно решавање грчке дужничке кризе тврдећи да велики део дуга треба отписати јер се, у супротном, Грчка никада неће опоравити.
Ту, по Соросу, посебну улогу има Немачка, која мора да коригује своју политику према Европи како свој изборни тријумф канцеларка Меркел не би убрзо славила као Пирову победу. Сорос између осталог подсећа да Немачка не треба да заборави да је кроз историју, управо кроз репарације и отпис дуга, три пута профитирала.
Јасмина Павловић-Стаменић
Атина – Грчка никада није затворила питање трагичних последица нацистичке окупације нити је опростила ратну штету, па се овде сада поново актуелизује питање репарације коју Немачка треба да исплати Грчкој.
Економска криза и шест година рецесије подгрејавају захтеве које сем опозиције има и влада Антониса Самараса, иако њихово упућивање Берлину одлаже до „праве прилике“.
Влада има 80 страница детаљно припремљених анализа о обиму репарације коју би Немачка требало да исплати. Премијер је извештај проследио Законодавном савету и овластио га да у име грчког народа води законски поступак и евентуалне преговоре са Берлином.
О којој суми се ради? Ни после 70 година нема прецизног броја. Владин извештај не помиње тотал, али се најчешће барата износом од 220 милијарди долара, што је процена штете у инфраструктури коју је дао Манолис Глезос, посланик и бивши члан грчког Покрета отпора. То је отприлике половина укупног грчког дуга. Неки захтеви иду и до 667 милијарди долара.
Немачка, међутим, сматра да је свој дуг за штету причињену нацистичком окупацијом, када је 300.000 Грка умрло од глади или побијено, измирила исплатом 67 милиона долара још 1960.
Последњи пут је питање репарације званично обновљено овог априла, када је тадашњи министар иностраних послова Димитрис Аврамопулос и иницирао прикупљање документације којом сада располаже Самарасова влада.
„Ово мучно питање које треба решавати отворено је деценијама и не треба га поистовећивати са нашом фискалном кризом. Нико не може да пореди прошлост и садашњост, али то не значи да треба гушити болна сећања“, изјавио је он тада пред парламентом.
У министарству иностраних послова такође тврде да нове захтеве о репарацији не треба доводити у везу са садашњом финансијском ситуацијом у земљи и да није реч о притиску на Берлин – који је највећи зајмодавац Грчке, али и најенергичнији судија када је реч о испуњавању дужничких обавеза презадужене земље.
Питање репарације је увек актуелно, од њега се не одустаје, понављају овдашњи званичници покушавајући да разувере оне који сматрају да се ради о одговору Грчке на ригорозне немачке фискалне захтеве који су хиљаде Грка већ оставили без посла, смањили им зараде и пензије.
У медије су овог пролећа процурели детаљи документа са ознаком државне тајне, који је последњих дана поново актуелан. Грчка потражује 162 милијарди евра: 106 милијарди за тзв. окупациони кредит, који је Национална банка Грчке исплаћивала Немцима током рата, и још 56 милијарде за надокнаду штета, конфисковану имовину, отете вредности.
Катарина Кралова, ауторка студије „У сенци окупације: грчко-немачки односи 1940–2010“, коју ових дана цитира „Њујорк тајмс“, тврди да постоје писани документи о овим дуговањима.
Када је у априлу питање репарације поново званично подигнуто, лист „Вима“ је писао да Немачка дугује Грчкој управо суму од 162 милијарди евра на основу Лондонског споразума из 1953, а да су се услови за исплату репарације стекли падом Берлинског зида и уједињењем Немачке.
Споразум прописује да се, уколико дође до уједињења Немачке у границама у којима је била када је започео рат, та држава обавезује да исплати ратну штету свим земљама које за то доставе доказе. Дакле, Лондонски споразум, који није временски ограничен, ступио је давно на снагу.
„Репарациони талас“ имао је своје плиме и осеке, али сада поново расте. Партије са левице, незадовољне драстичним мерама штедње, често подсећају да влада није довољно енергична у својим захтевима према Берлину.
Неки аналитичари мисле да би Атина баш сада требало да актуелизује своје захтеве за репарацијом. У тренутку када је Самарасу из Брисела још једном поручено да се кредитна транша од милијарду евра одлаже до даљњег, до испуњења услова које је поставила тројка међународних кредитора, можда би подсећањем на проблем надокнаде ратне штете Грчка могла да изврши притисак на Немачку.
То би влади која има тесну већину у парламенту био поен у народу који – добрим делом због провокативних написа у немачким листовима који су Грцима саветовали смањење дуга продајом острва и Акропоља – верује да су Немци главни узрок њихових невоља и страдања.
С друге стране, неки посматрачи мисле да би наговештај Берлина да би могао да размотри могућност исплате репарације за канцеларку Ангелу Меркел било лакше решење јер би га немачки порески обвезници лакше прогутали од сваког новог кредита Грцима.
У интервјуу немачком „Шпиглу”, славни амерички инвеститор Џорџ Сорос позива на свеобухватно решавање грчке дужничке кризе тврдећи да велики део дуга треба отписати јер се, у супротном, Грчка никада неће опоравити.
Ту, по Соросу, посебну улогу има Немачка, која мора да коригује своју политику према Европи како свој изборни тријумф канцеларка Меркел не би убрзо славила као Пирову победу. Сорос између осталог подсећа да Немачка не треба да заборави да је кроз историју, управо кроз репарације и отпис дуга, три пута профитирала.
Јасмина Павловић-Стаменић
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου