Док у већини земаља ЕУ порези и доприноси оптерећују зараде
с око 42 одсто, у Србији је то 64,5 процената, али то није све што послодавци
плаћају
Може ли држава да појефтини рад? Да смањи државна оптерећења на зараде,
растерети послодавце и омогући им да све оне који код њих сада раде на црно
преведу у легалне токове, тако што ће их пријавити да раде, уплаћивати им порезе
и доприносе за пензијско и инвалидско и здравствено осигурање и уједно тако
пунити касу и буџет. Што би рекли – да вук буде сит, а овце на броју.
Да ли би рад био јефтинији уколико би се недавно увећани доприноси за пензијско и инвалидско осигурање поново смањили (били су 22, а сада су 24 одсто), а да се при том не направи неравнотежа у буџету и настави с редовним исплатама пензија. Како, другачије речено, да решимо проблем с којим се годинама суочавамо – да су нам плате у просеку мале (око 400 евра), а да нам је рад – скуп. По оцени послодаваца и – прескуп.
Драгољуб Рајић председник Уније послодаваца Србије, каже, да је то могуће урадити кроз солидарни порез у јавном сектору где су плате двоструко веће него просечна пензија, па онај коме то не одговара нека напусти јавни сектор који је ионако прекобројан.
Нема, каже он, објективног разлога да намети на зараде у Србији буду већи него у претежном броју европских земаља, где не прелазе 42 одсто. Истовремено послодавац у Србији на сваких 100 динара плате свом раднику држави даје још 64,5 одсто.
Шта је урачунато у ових 64,5 динара? Рајић каже да 24 одсто иде за пензијско и инвалидско осигурање, 12,3 процента на здравствено осигурање, три одсто на осигурање у случају губитка посла и 10 одсто износи порез на зараде, који је међу најнижим у Европи.
Иако при простом сабирању испада да су давања послодавца према држави око 49 одсто, то је тако само на папиру, каже Рајић, па се ствара лажна слика како држава Србија не оптерећује много зараде. У ствари није тако, категоричан је он.
У зараду улазе бруто један и бруто два обрачун који у збиру дају да су плате у Србији заиста оптерећене са 64,5 одсто на сваких 100 динара. Доприноси, који су укалкулисани у ових 64,5 динара, деле се између послодаваца и запосленог. Рачуница је више него компликована, што је велика мањкавост оних који су правили оваква систем обрачуна, каже Рајић и наглашава да у Америци готово свако сам може да израчуна своју бруто плату, јер је поступак обрачуна лак.
У Србији фирма мора да има стручњака за финансије да би обрачунао зараде запослених, критичан је Рајић.
Не сме се, додаје, губити из вида ни чињеница да се основица на зараде повећава сходно висини плате. Основица не може бити иста за оног ко прима 30.000 и 100.000 динара. Онај чија је плата већа од 100.000 динара има још већа оптерећења на зараду и она износе око 66 одсто, каже он. Износ неопорезивог дела зараде је око 11.000 динара.
Како би подигли ниво индустријске производње, поготово у гранама које су највише погођене кризом, као што је случај с текстилном индустријом, БиХ и Словенија су, примера ради, смањили оптерећења на зараде послодавцима за око 30 одсто. То је одавно требало урадити и у Србији.
Рајић тврди да цена рада у дорадним, такозваним лон пословима чини 85 одсто укупне цене производа. Када би се ти издаци смањили за 25 до 30 одсто у текстилним фабрикама би се запослило између 10.000 и 15.000 нових радника, јер би домаћа текстилна индустрија била много конкурентнији на тржишту. Овако српски текстил од четири понуђена посла добије један, јер је рад скуп.
Рајић каже да је тешко рећи где би у овој структури зарада могло да се нешто „уштине”, а да се не направи рупа у буџету који је ионако дефицитаран преко сваке мере, осим да се линеарно смање доприноси и за здравство и за ПИО.
Да ли би рад био јефтинији уколико би се недавно увећани доприноси за пензијско и инвалидско осигурање поново смањили (били су 22, а сада су 24 одсто), а да се при том не направи неравнотежа у буџету и настави с редовним исплатама пензија. Како, другачије речено, да решимо проблем с којим се годинама суочавамо – да су нам плате у просеку мале (око 400 евра), а да нам је рад – скуп. По оцени послодаваца и – прескуп.
Драгољуб Рајић председник Уније послодаваца Србије, каже, да је то могуће урадити кроз солидарни порез у јавном сектору где су плате двоструко веће него просечна пензија, па онај коме то не одговара нека напусти јавни сектор који је ионако прекобројан.
Нема, каже он, објективног разлога да намети на зараде у Србији буду већи него у претежном броју европских земаља, где не прелазе 42 одсто. Истовремено послодавац у Србији на сваких 100 динара плате свом раднику држави даје још 64,5 одсто.
Шта је урачунато у ових 64,5 динара? Рајић каже да 24 одсто иде за пензијско и инвалидско осигурање, 12,3 процента на здравствено осигурање, три одсто на осигурање у случају губитка посла и 10 одсто износи порез на зараде, који је међу најнижим у Европи.
Иако при простом сабирању испада да су давања послодавца према држави око 49 одсто, то је тако само на папиру, каже Рајић, па се ствара лажна слика како држава Србија не оптерећује много зараде. У ствари није тако, категоричан је он.
У зараду улазе бруто један и бруто два обрачун који у збиру дају да су плате у Србији заиста оптерећене са 64,5 одсто на сваких 100 динара. Доприноси, који су укалкулисани у ових 64,5 динара, деле се између послодаваца и запосленог. Рачуница је више него компликована, што је велика мањкавост оних који су правили оваква систем обрачуна, каже Рајић и наглашава да у Америци готово свако сам може да израчуна своју бруто плату, јер је поступак обрачуна лак.
У Србији фирма мора да има стручњака за финансије да би обрачунао зараде запослених, критичан је Рајић.
Не сме се, додаје, губити из вида ни чињеница да се основица на зараде повећава сходно висини плате. Основица не може бити иста за оног ко прима 30.000 и 100.000 динара. Онај чија је плата већа од 100.000 динара има још већа оптерећења на зараду и она износе око 66 одсто, каже он. Износ неопорезивог дела зараде је око 11.000 динара.
Како би подигли ниво индустријске производње, поготово у гранама које су највише погођене кризом, као што је случај с текстилном индустријом, БиХ и Словенија су, примера ради, смањили оптерећења на зараде послодавцима за око 30 одсто. То је одавно требало урадити и у Србији.
Рајић тврди да цена рада у дорадним, такозваним лон пословима чини 85 одсто укупне цене производа. Када би се ти издаци смањили за 25 до 30 одсто у текстилним фабрикама би се запослило између 10.000 и 15.000 нових радника, јер би домаћа текстилна индустрија била много конкурентнији на тржишту. Овако српски текстил од четири понуђена посла добије један, јер је рад скуп.
Рајић каже да је тешко рећи где би у овој структури зарада могло да се нешто „уштине”, а да се не направи рупа у буџету који је ионако дефицитаран преко сваке мере, осим да се линеарно смање доприноси и за здравство и за ПИО.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου