Увозимо и своје воће!

(Фото: Новости)

Београд – Имамо веома добре услове да производимо јабуке, али и даље једемо увозне. То је и разлог што за килограм у Србији ваља одвојити од 40 до чак 400 динара. Међу иностраним јабукама, које нам стижу, понекад су и нађу и домаће, али скупље.
Србија је у воћарству, нарочито јабукама, последњих година направила технолошки заокрет, па је од 2006. године, када је извезено 35.000 тона јабука, неколико година касније извоз четири пута већи! Упркос томе, увозимо јабуке из Аустрије, Италије, Босне и Херцеговине, Словеније, Немачке, Холандије, Грчке, Пољске, Француске, Шпаније, Бразила, Македонија, Новог Зеланда и Аргентине.
Домаћи извозници воћа и поврћа у прва четири месеца зарадили су 295 милиона долара, док је за увоз утрошено – 34 милиона долара.
„Пољоприривреда и воћарство су прилично запуштени, препуштени само себи“, каже економиста Владана Хамовић.
„Србија увози јабуке, јер још нема довољно прерађивачких погона. У Гроцкој су годинама имали „тепихе“ јабука јер није имао ко да их бере због мале откупне цене, а није било довољно погона да се искористе и прераде у џем, компот или сок.“
То је објашњење прошлогодишње афере када су се у српским радњама појавиле српске јабуке увезене из Словеније! Наиме, Словенци су их увезли по ниској цени и ставили у хладњаче, а затим нама препродали када је цена – скочила.
„Да нам не би други „хладили“ јабуке, Србија мора да има довољно својих хладњача“, објашњава Хамовићева.
„Старе хладњаче су уништене, а приватници и продајни ланци полако набављају нове. Најбоље решење је да се пољопривредници удруже и заједно купе погон, јер ће тако моћи да складиште и пласирају јабуке када, где и по цени која њима одговара.“
Нажалост, са одумирањем задруга удруживање је међу српским пољопривредницима све теже, па уместо да улете у ортаклуке, сви се сналазе појединачно. На тај начин воћари зависе од откупљивача и током јесени пропадају јабуке, а купци у Србији једу српске јабуке из Словеније.
Људи који се баве производњом воћа и поврћа у стакленицима и пластеницима, кажу да је тај посао још увек недовољно стимулисан од стране државе и да су, углавном, принуђени да цео ризик преузму сами.
Из Србије се годишње извозе јабуке највише у Русију и земље Европске уније, а то ради више од 150 компанија, којима је највећа мана то што немају заједничку националну лабораторију која би гарантовала и квалитет, па се тако дешава да се јабуке са ових простора враћају због, рецимо, вишка пестицида.
Саднице спремне за род
Расадник „Делта аграра“ на имању „Јединство“ у Апатину, на 35 хектара, једино је место на коме се у нашој земљи производе двогодишње саднице јабука по италијанској технологији, сорти јабука „гала“, „бребур“, „црвени делишес“, „златни делишест“ и „гремисмит“. Тржишту је понуђено 250.000 двогодишњих садница ових сорти а укупни капацитет расадника је 750.000 комада садног материјала. План „Делта аграра“ да повећа производњу садница на 500.000 комада годишње, што би сврстало ову компанију у ред десет највећих произвођача садница јабука у Европи.
„До сада смо инвестирали око 1,5 милиона евра у овај расадник у коме свакодневно ради између 35 и 50 људи“, каже Гојко Загорац, менаџер развоја нових пројеката у „Делта аграру“.
„Цена коју нудимо тржишту тренутно, а већ имамо око стотинак заинтересованих купаца, јесте између 3,5 и 4,5 евра по комаду, што је знатно ниже него у Италији. Таква врста садње омогућује веома добар род па смо ми у Челареву убрали ове године 2.000 тона јабука. Ове сорте у другој години доносе између 25 и 30 тона по хектару, а пун род достижу већ у петој години (65 до 70 тона). „