(Фото:Новости)
У Србији није урађена ниједна упоредна анализа која би показала да ли су производи који стижу до домаћих потрошача истог квалитета и састава. Увозници, међутим, објашњавају да је квалитет у сваком производу истог нивоа, а да је разлика у саставу последица различитих навика и укуса тржишта.
„Сваком произвођачу, који жели да опстане на тржишту, битно је да продајном ценом покрије трошкове“, каже за „Новости“ др Јасна Мастиловић са Института за прехрамбене технологије у Новом Саду.“
Логично се може очекивати да неке намирнице које су код нас вишеструко јефтиније, а продају се под истим називом као и у свету, имају другачији састав. Да ли је то заиста тако, може да се утврди само анализама.
Произвођачи, који прилагођавају састав производа мање платежном тржишту, нису за осуду. Ако је, на пример, чоколада добро декларисана, и има какао делова колико је наведено у декларацији, произвођач ништа није прекршио. Он је само пласирао производ на део југоисточне Европе коју је становништво тог дела света способно да плати. Док год квалитет производа одговара декларацији и не садржи штетне материје, није проблем.
Удружења потрошача верују да домаћим купцима није доступан врхунски квалитет.
„Производи на тржиштима западне и источне Европе сигурно нису истог квалитета“, каже Петар Богосављевић, председник Покрета потрошача. „Постоје различити нивои квалитета, што се види из декларација. Производи се разликују јер су различити захтеви тржишта и стандарди у Европској унији. Рецимо, ЕУ не дозвољава увоз детерџената са одређеним супстанцама које негативно утичу на околину. Њихове земље имају веће захтеве по питању квалитета од нас.“
Једина назнака упоредног истраживања квалитета је акција Асоцијације потрошача Србије. Они су, пре три године, купили исти прашак за веш у Србији, Мађарској и Немачкој. Прости превод декларације, показао је да српска верзија има мање материја које перу, а више оних које загађују околину. У међувремену је и наше законодавство у овој области унапређено, па је загађивача мање.
У компанији „Проктер и Гемлб“ кажу да се њихови производи праве у више земаља, али да свака фабрика поштује исте стандарде, без обзира на то где се налази.
„Што се тиче различитих врста истог бренда, ради се о различитим формулама, односно саставу, од којих свака представља претежне навике наших потрошача у коришћењу конкретног производа на одређеном тржишту. „
Реч о температури прања, дозирању, количини веша по једном прању, тврдоћи воде – кажу у овој компанији.
„Ове навике и услови се потом преводе у специфичну формулу за тај производ и у одговарајуће упутство за његову употребу. „
Дакле, и упутства за употребу за исти детерџент се разликују од тржишта до тржишта. Придржавање датог упутства доводи до истог резултата.
У компанији истичу да се њихови производи за српског тржиште углавном праве у ЕУ: Чешкој, Пољској, Немачкој, Румунији, Мађарској, Француској, али и у Турској , Украјини и Ирској.
Разлике у ЕУ
Словачко удружење потрошача пре две године је контролисало квалитет хране и пића у осам земаља чланица Европске уније и открило велике разлике. Упоређене су намирнице са полица у Немачкој, Аустрији, Чешкој, Пољској, Словачкој, Мађарској, Румунији и Бугарској и утврђено је да су производи лошијег квалитета намењени новим чланицама ЕУ. Председник Удружења Милош Лауко је тада рекао да се не догађа да производ лошијег квалитета заврши на немачком или аустријском тржишту, али зато је углавном на рафовима у источним земљама.
Укуси потрошача
Произвођачи намирнице праве по укусу потрошача. Овдашњи су, на пример, навикли на укус пива које пиваре справљају, између осталог, и од кукуруза. – Па, када неко проба пиво у Немачкој, на пример, које се прави од чистог слада, каже да има другачији укус. Али, овдашњи потрошачи су навикли на оно што пију овде – наводи др Јасна Мастиловић. Исто је и са другим намирницама. Умак од парадајза за српско тржиште „вући“ ће више на кечап, за скандинавско ће бити кисео, док је за Италијане важан укус сировог прадајза…
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου