16.08.2013. - Рођење дететета британског принца срећа у спрском дому, а стање саплеменика на југу више није наша стварПо мени, у јеку политичке, дипломатске, а понекад (да не грешимо душу) унутрашње унутарстраначке борбе за очување Косова и Метохије у саставу Србије помало се заборавља на људе који на Косову и живе. Да ли често видимо у српској штампи материјале о судбини оних који су олучили да се врате у родна места? Не превише. Да ли се то свесно чини? Понекад се чини да да.
Тако је лако убедити медијског конзумента да је рођење дететета британског принца срећа у сваком спрском дому, а стање саплеменика на југу више није наша ствар. Док многи Срби на Косову што на југу, што у Метохији (о којој ће данас бити речи) кажу да без пажње наше државе Србије ми нећемо моћи да останемо овде. Између осталог, многи повратници одлазе, не могавши да поднесу сиромаштво, незапосленост и притиске. О свему томе разговарамо данас са Вуксаном Гојковићем, чланом привременог општинског већа скупштине општине Дечани и главним уредником радија Хвосно. Породица Гојковић је до 1999. живела на гранци између општина Пећ и Дечане, затим после рата морала је да оде у Црну гору, а 2009. се вратила на Косово, али не више у родно село (тамо није остало Срба), већ у општину Клина, где сада има 15 села за повратнике. Кућу је за Гојковиће осигурао манастир Високи Дечани преко владе Србије, откупивши је од старе српске породице која је напуштала покрајину. Радио Хвосно је намењен Србима који мисле да се врате на Косово.
Вуксане, колико схватам, безбедност за Србе на Косову до сада није на висини.
- Да. Што се тиче безбедности, Метохија је у целини најугроженија, а првенствено, морам да нагласим, да су у питању две општине где Срби просто не смеју да носе никаква јавна обележја нити неке знакове који показују да су Срби. Тако је у општини Ђаковица и у општини Дечане. У општини Ђаковица постоји манастир где живе монахиње, старе баке и оне не смеју да изађу из манастира да купе преко пута хлеб, рецимо. Исти је случај и у Високим Дечанима. Тамо нема Срба нити монаси могу да се крећу у том граду зато што ће бити или каменовани, или на неки други начин вређани, провоцирани. Ми некад морамо да прођемо и кроз општину Ђаковице и кроз општину Дечане. Ми морамо да идемо кроз те градове. И онда морамо да се кријемо у аутима са косовским таблицама и не смемо да имамо никаква обележја да нас људи не препознају да смо Срби.
А да ли имате српска документа или документа такозване Републике Косово?
- Да, имамо личну карту "Републике Косово". На то смо принуђени, јер без тог документа не можемо да се крећемо. А првенствено ми који живимо овде не можемо да уђемо у наш манастир, рецимо, конкретно у манастир Будисавци или Пећку патријаршију, посебно тамо где ће сад да буду распоређени КПС полицајци. Морамо да имамо косовска документа да би се кретали по граду и просто да би функционисали. На то смо приморани ми овде, у Метохији.
Интернет-радио сте направили за оне који желе да се врате на Косово. А како тече овај процес у целини?
- Да. У циљу информисања, расељених људи, којих има око 250 хиљада и који су расељени широм централне Србије, Црне Горе и свуда у Европи. Они који би се вратили немају никакве информације какво је стање овде, какво је стање узурпиране имовине. Значи, многим расељеним људима овде је узурпирана имовина, чак и они који су се вратили овде и имају имовину не могу да је користе зато што нема слободе кретања, нема таквог закона да се узурпатори истерају са туђе имовине, и да људи који су власници имовине имају право да њоме располажу. На жалост, људи су расељени, живе у колективним центрима и муче се. Процес повратка је веома, веома тежак са једне стране, а с друге стране, морам да кажем да и сама организација повратка није задовољавајућа или уопште није како треба. Ми смо до сада имали лажних повратака. Када се у принципу врати неко повратничко село, као што су села у општини Клина, онда дођу ови из Радио-телевизије Косова и локалних медија да све то сниме. Првих дана се врати углавном цело село. Онда, кад прође, рецимо, три или четири месеца, у том селу остану само три или четири човека. Људи се просто разочарају и врате се у централну Србију, јер немају никаквих услова за живот. Људима се обећа много ствари и на крају се ништа од тога не испуни, а медији све то сниме и у свет се пушта лажна слика, као да се људи масовно враћају и као да је у питању масовни повратак. А у ствари, све је то лажни повратак.
Да чујемо мишљење Божидара Шарковића из Клине – снимак разговора са њим љубазно је обезбедио наш саговорник.
- Проблеми повратка почињу с тим што су критеријуми невладиних организација под ингеренцијом косовске владе толико компликовани да људи просто изгубе вољу да се врате. На старту повратници кажу, траже ми ово, траже ми оно, да немам никакву имовину у централној Србији. Те критеријуме треба спустити на најмањи могући компликовани ниво, да не постоје сметње да се Срби врате. Имамо проблема око узурпиране имовине и највише око узурпираних станова, али све док се власник не врати нико му неће ослободити стан. Постоји косовска агенција за некретнине која то завршава, али ако се повратник, власник стана не врати сутрадан чим стан ослободе, у тај стан већ улази неко други. И то иде у недоглед. Мислим да би сваки Србин са Косова и Метохије требао да бар једанпут обиђе своју имовину, да види у каквом је стању, обележи, огради, да заштити на неки свој начин.
Вратимо се нашем разговору са Вуксаном Гојковићем. Да ли Србима повратницима помаже такозвана Влада Косова?
- Она не обезбеђује услове. Ево, ја сам се вратио 2009. Осим што сам морао да извадим личну карту, да бих просто функционисао, да бих се кретао, ништа нисам добио од такозване владе Косова. Просто ништа. А други повратници који се врате на своје имање добију неки кредит. Донира обично амбасада Америке или Велике Британије овде у Приштини. Амбасаде учествују у тим неким пројектима за повратнике. То су неке машине везане за пољопривреду. И то је све. Направе им ту неку кућицу са мало квадрата, дају те машине. Али људи од тога не могу да зараде. Немају тржиште и немају услове рада. Свако од нас се мучи да опстане, да на неки начин допринесе нека материјална средства преко пољопривреде или преко неког заната да опстане на овим просторима. Сваки дан је веома тежак. Имамо несташицу струје, па несташицу воде и друге проблеме везане за рад на пољопривреди. Немамо где, немамо коме своје пољопривредне производе да пласирамо. И човек не зна чиме да се бави, шта да ради да би од тога имао користи. Што се тиче самога рада, самог радног ангажовања, морамо и ми да се потрудимо, али и наша држава Србија да се потруди да те наше пољопривредне производе откупљује и да ми можемо да живимо од свог рада.
Да ли се често у општини дешавају крађе?
- Да, имали смо много случајева. О многима се у медијима не прича, о ситним и крупним крађама. Имали смо недавно случај крађе приколице и трактора у једном повратничком селу Гребник, где су пљачкаши, могу слободно да кажем и терористи, зато што и даље овде има терориста, дошли у ноћи са неколико кола, наоружан, нису чак ни имали маске, и опљачкали су повратничке породице у селу Гребник, узели су им заједнички трактор и приколицу. Људи нису смели ни да пријаве то полицији на време, него су морали да сачекају да прође одређени временски период да би пријавили полицији да би после тога полиција наводно трагала и, наравно, као и увек та потрага не даје никакве резултате.
Хајде да чујемо самог оштећеног. Ђорђе Красић се 2010. вратио са породицом на Косово и од тада је престао да броји колико пута је чуо претње и псовке од албанског становништва. Ове године су злонамерници прешли на одлучније мере – пуцали су по кући, при томе, што је карактеристично, уочи 17. марта, а то је више него важан датум за косовске Србе – 2004. године на тај дан започели су антисрпски погроми, у којима је више од 10 особа било убијено, а 4000 остало без крова над главом. Пре нешто више од месец дана у Красићево двориште је бачена граната. Трактор је давао породици наду да ће зарадити за живот – сада је перспектива останка на Косову магловита... Фрагмент интервјуа са Ђорђем Красићем љубазно нам је уступио радио Хвосно.
Они су дошли можда неких пет-шест минута касније и отишли су, по мени, у супротном правцу. Ми смо им казали правац и видели смо да су ишли иза трактора и приколице и видели смо куда су отишли, међутим даље од раскрснице нисмо знали ни ми да им објаснимо. По мени, могли су да зауставе аута из било ког правца. Могли су да зауставе неко ауто из правца Ђаковице или из Приштине и да питају да ли су видели трактор. Али, тако. На томе је остало и ништа.
Да ли ви верујете косовској полицији?
- С обзиром да до сада нису расветлили ниједан случај на територији општине Клина не можемо да верујемо. Било је ту напада, било је убијања Срба, било је шиканирања, било је пребацивања, али ти виновници нису откривени. Како бисмо им веровали. Једноставно немају жеље, немају воље да откривају или их неко у томе спречава. Њихове вође и политичке структуре... Неко их штити, неко их спречава. Не сумњам да су толико нестручни. Можда има и тога. Али ипак има неко који стоји изнад њих и каже им „стоп, немојте радити“. То је проверени начин и пре рата и откад ја памтим, да су константно вршили над Србима те притиске: паљевине, пољске штете, силовања, пребацивања.
А ми се поново враћамо разговору са Вуксаном Гојковићем из општине Клина.
- Морам да кажем, да зна цела јавност, да је општина Клина са овим повратничким селима најугроженија енклава у Метохији. Зато што ништа не функционише. Морам да кажем да и основна школа функционише веома тешко и у тешким условима. Такође и амбуланта коју имамо. У тој амбуланти и немамо ништа. Празна је. Доктори не долазе. У општини Клина и овим повратничким селима има око 300-350 повратничких породица. У основној школи у општини Клина имамо око 16 ученика који похађају школу до осмог разреда. Младих људи има веома мало и ти млади људи су затворени, јер немају где да изађу, слабо је дружење зато што, просто, млади људи се могу избројати на прстима. То је стварно једна лоша ствар и мислим да би држава Србија могла ту да помогне у смислу организовања неког културног догађаја и неких других ствари за младе људе, а наравно да се ти људи и запосле. Постоје многи пројекти који би могли да се остваре овде и у којима би држава Србија могла да нам помогне.
Шта ви очекујете од бриселских договора Београда и Приштине? Да ли ће се променити нешто у вашем животу?
- Ми смо имали прво резолуцију 1244 СБ УН, и од те резолуције остало је, на жалост, само мртво слово на папиру – ништа од те резолуције није успуњено, иако је и од стране међународне заједнице, и од стране косовских привремених институција било обећано да ће ту резолуцију да поштују. Затим смо имали “стандарде пре статуса”. И ову политику они нису испоштовали, нису испунили стандарде. Ту првенствено говорим о безбедности и слободи кретања. Сад имамо бриселски споразум и сад од нас се тражи да ми њима верујемо, да ће они то што се договоре са Београдом да испоштују и да ми имамо неки бољи живот овде. Ми заиста, могу да кажем слободно и одговорно у име свих повратника, не верујемо никаквом договору између Београда и Приштине.
Ипак, зашто сте се вратили на Косову у кућу у којој вас дочекују тако негостољубиво?
Постоји више разлога. Зато што ова територија Косово и Метохија вреди пуно у материјалном и духовном смислу, нарочито у духовном смислу. Зато што су овде бројне светиње, овде су пострадали бројни светитељи за нашу православну веру, зато што и даље људи страдају, људи се муче. Сви се заједно боримо за православну веру. То је нама циљ број један. Да сачувамо православну веру и да будемо то што јесмо – православни Срби.
Тимур Блохин,
Извор: Глас Русије
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου